Kao i uvek, koliko para toliko muzike. Modeli koji koštaju 10 ili više evra više i vrede, a uz njih ide vrlo lep časopis. Tipičan primer je izdavač Fabbri koji svoje edicije Ferrari Collection, ili Ferrari F1 Collection, Ferrari Racing Collection itd prodaje po Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Španiji... dakle po Zapadnoj Evropi. Jer bez obzira što je sada i Istočna Evropa u EU Zapad je i dalje samo na zapadu! Stoga tamo takva izdanja koštaju od 13 do 15 evra.

U Rusiji koja je oduvek bila priča za sebe – ni tamo ni vamo - postoje i „zapadni“ i „istočni“ modeli po kvalitetu. Recimo Ferrari Collection košta u rubljama oko 10 evra. Ali ta ista kolekcija je u Rumuniji oko 5 evra. U Nemačkoj 13, Rusiji 10... Rumuniji 5 evra (izdavač Eaglemoss)! Kod nas ih nema – za nas su „Legendarni“: „stojadini“, „pezejci“ i „lade“ po 700 dinara izdavača DeAgostini.

Isto takav je i kvalitet časopisa koji idu uz modele – kod nas su odštampani tek što se mora, da bi bili što jeftiniji. Samo što su u Italiji, Nemačkoj... svi modeli podjednakog kvaliteta, a u Rusiji ili Rumuniji provuče se i poneki ofrlje urađen – recimo Ferrari Testa Rossa!

DeAgostini ima pored „Legendarnih“ ili „Kultnih“ i ediciju „Supercars“. Tu tek ima svega: i relativno kvalitetnih modela ali i skrnavih – sa nacrtanim žmigavcima i stop svetlima, recimo. A zar nije bez veze da Jaguar ili Lamborghini imaju takve „detalje“. No, ti modeli nisu ništa jeftiniji, čak su i skuplji iako nekvalitetniji, od klasičnih automobila ostalih edicija – valjda je naziv „Super Cars“ dovoljan mamac sam po sebi.

Između kvalitetnih Fabbri (Altaya-Ixo) modela i „može da prođe“ izdanja DeAgostini, nalazi se španski izdavač Del Prado. Njegovi modeli su mnogo detaljniji, samim tim i ozbiljniji, od DeAgostnijevih, ali ipak manje kvaliteni nego Fabbri. Ipak, Del Prado Porsche, Jaguar, a posebno Lamborghini, su na lepoj ceni kod kolekcionara.

Izdavača ima mnogo – ali proizvođača malo. Skoro da za sve njih autiće proizvodi jedna ista manufaktura. Naravno, sa Istoka - ali Dalekog. Ne, nisu Japanci.

To sve govori da kvaltet određuje sam izdavač odabirom narudžbe za određeno tržište. Tako će za Italiju, Nemačku... tražiti viši kvalitet, za Rusiju kako koji, a za Rumuniju – remitenda! Jer samo ako je Ferrari vraćen neprodat sa trafika Zapada, pa stajao u magacinima, može u Rumuniji koštati manje od 5 evra! Uostalom, kad za postolje gume autića budu slepljene (ko na ovom Ferariju s rumunske trafike - ispod) to znači da su predugo stajali ko zna gde – u kiosku na suncu, napolju ili u magacinu, svejedno. Prvo u Italiji, Nemačkoj... i ko zna gde, pa stiglo Rumunima. E sad zamislite na šta će ličiti Ferrari kad od Rumuna stigne Hrvatima, a od susjeda... nama!

Što se Srbije tiče, mi smo i malo i siromašno tržište – nama stižu remitende iz Poljske, Rumunije... pa čak i Hrvatske! Stoga postoje „stojadini“ i sa crnim i sa „hromiranim“ retrovizorom. Verovatno i bez njih! Jedan stiže iz... a drugi iz... Nijedan ne stiže iz Kragujevca! (Eto oba na prvoj fotografiji.)

No, bez obzira na retrovizore, Zastava 101 je odlična replika – čak sam je i sam kupio. A koštala je svega 350 dinara! Tri evra za „stojadina“ je bagatela. Ali nije Deagostini milosrdni izdavač koji štedi siromašne Srbe. Naprotiv – to je oproban trgovački trik, mamac za naivčine. Jer već sledeći „legendarni“ Golf „kec“ je mnogo lošiji a duplo skuplji – košta 700 dinara! Treći u ediciji je Zastava 750. E tu se sad već skida debeo kajmak – „fića“ je katastrofa! Ništa ne valja: oblik, proporcije, točkovi preveliki ko s kombija da su skinuti, migavci nacrtani, brave nacrtane... (Namerno neću objaviti sliku tog „fiće“ iz obzira prema kolekcinarima sa slabijim nervima!)

Jednostavno, distributeru se ne isplati da za malo tržište plati Kinezima mnogo za kvalitetniju repliku. Jer „fića“ osim nas iz ex-YU nikoga ne zanima – nije on kultini automobil sirotinje, već Fiat 500 „topolino“ ili „spaček“, Renault „četvorka“... Stoga se naruči „replika“ što skrnavija da bi bila jeftinija – a profit što veći. Jer neprodate nema kome da se uvali, u drugim zemljama se traže drugi modeli. Bojim se da će sličnog kvaliteta biti i Jugo. No, ukoliko grešim izvinjavam se unapred. Ali koštaće svih 700 dinara! A za tolike pare, i još malo pride, može se kupiti i neki pravi polovnjak još uvek u voznom stanju, hehe.

Ja lično bih voleo da na našim kioscima bude edicija Ferrari Collection pa makar remitenda stizala i iz Temišvara. Jer 13 evra koliko koštaju na Zapadu (istina na postolju i i pod akrilnim poklopcem – na slici iznad) je za Balkan preskupo. Nebi to kupovao skoro niko – bez obzira na kuknjave po Fejsbuk grupama: „eh što kod nas nema Ferrarija“. Ima – ali po internet oglasima. Pa iako su to modeli iz Nemačke gde su koštali 12.95 evra kod nas se ne mogu prodati ni za 10. Jer se kod nas kupuju „policijska vozila“ i „taksiji sveta“ po 400 dinara izdavača iz – Poljske! No, o njima nećemo, jer je ovaj tekst namenjen kolekcionarima replika automobila a ne sakupljačima bezvrednih plastičnih igračaka.

Tifoz