U svakoj zemlji različiti automobili bili su popularni, recimo kod nas Zastava, u Rumuniji Dacia, u Rusiji „moskvič“... a na Zapadu kako gde – ali sigurno ovi ne. Stoga treba praviti razliku između kultnih automobila pojedinih tržišta i svetskih legendi.
Recimo, kod nas je „fića“ postao legenda – ali je „tristać“ bio san – Fiat 1300 je bio kultni, pa čak i statusni simbol 60-ih godina. I ne samo u Jugi. U Francuskoj je „fića“ bio „spaček“ ili „reno 4“, ali kultni je bio, recimo, Citroen „ajkula“. U Nemačkoj je najpopilarnija bila „buba“ ali je kultni bio Mercedes – ili BMW 2002. Na kraju krajeva, nije jugoslovenska Zastava 750 tj. „fića“ bila svetska legenda za sirotinju i studente nego italijanski Fiat 500 „topolino“. Potom je „stojadin“ postao legenda u Jugi...
Jedno je popularnost i brojnost pojedinih tipova, a sasvim drugo su svetske legende, automobili koji na aukcijama danas dostižu enormne cene. Tako sigurno svako ko imalo prati razvoj automobilske industrije zna za Jaguar E-Type ili Lamborghini Miuru. Ne mora to uvek biti rasni sportski dvosed, može biti i recimo vatreni „veći iznutra nego spolja“ maleni Mini Kuper S, ali uglavnom su legende sportski i luksuzni automobili – RR „srebrna senka“, Jaguar „dabl siks“...
Šta su stvarne legende najjednostavnije saznaju kolekcionari replika: čim ukucaju u pretaživač „Ford GT40“ internet će ih zatrpati gomilom linkova. Pokušajte da ukucate „Zastava 750“ ili „Jugo 45“. Kolika je ponuda tih replika na ebay-u? Bez obzira koliko je „stojadin“ ili „jugo“ redak, za njima u svetu ne vlada interesovanje. Nisu bili traženi ni kao automobili, ne trebaju nikome ni kao replike. Sem nama...
Kada su kolekcionari replika u pitanju, većina sakuplja ono što NE može da ima! Upravo iz tog razloga replike Ferrari, Lamborghini, Porsche... proizvode brojne firme, jer će za tim automobilima uvek vladati interesovanje, i njihova potražnja ne pada. Oni su nedostižan san za mnoge, za ogromnu većinu čovečanstva, pa je sasvim logično i ljudski razumljivo da ih kupuju mnogi – kada već ne mogu da ih imaju u garaži mogu ih imati na polici. Evo mog kultnog, legendarne Miure. Jeste da je „stojadin“ lepši, ali ni ona nije loša.
Takozvani „modeli sa trafika“ u mnogim zapadnim EU zemljama prvi su bili iz edicije „Ferrari Collection“. Naravno, u Italiji i „Ferrari Racing“ i Ferrari F1 Collection“, što je sasvim razumljivo – iako je malo Italijana ikad selo u Ferrari. Ali Ferrari je Ferrari, pa su i na kioscima Španije, Nemačke, Engleske, Francuske... Ferariji probijali led. Najmanji rizik za izdavača bio je – Ferrari.
A kod nas... Jugo! Eeeej Srbijo, moja tugo.
Kod nas se najviše sakuplja ono što imamo (u garaži), ili što smo vozili. Često i ono što još uvek vozimo! Tako se kod nas prodavao model „jugo“ duplo skuplje nego Ferrari „modena“!? Iako je „modena“ poznatog proizvođača, pa čak i u plastičnom boksu, a ko je pravio „juga“ niko i ne zna. Jedino se zna ko ga je spakovao u blister.
Stoga se u Srbiji (još uvek!) niko ne usuđuje da prodaje Ferrari. Kod nas su led probili „taksiji“ i „policijska vozila“. Ferrari, Porsche, Lamborghini... nas i dalje zaobilaze – čak i kao replike. A to je zaista tužno, Ferrari Collection sakupljuju u Rusiji i Belorusiji, Ukrajini i Rumuniji, a kod nas je jedan „stojadin“ traženiji nego Ferrari „enco“. Iako su ulice i dalje pune „stojadina“ a „enca“ u Srbiji na drumu nije video niko. Kod nas su „automobili socijalizma“ stekli status legendi, kod nas je kultni „jugo“ – iako je statusni bio poljski „pezejac“, ili ruska „lada“. Sirotinja je vozila „fiću“, srednja klasa „stojadina“, a „tajkuni“ – „tristaća“. Potom je „jugo“ zamenio „fiću“, i dalje je „stojadin“ bio srednjak, a za bogatije „lada“ iz Rusije i „golf“ iz Sarajeva. Zbog toga se toliko traže baš oni – nostalgija. Stoga je bezobrazluk uvaljivati nam onakvog „fiću“ za 700 dinara!
No, nije to ništa čudno – da vaskrsnu Bitlsi i naprave koncert u Beogradu, više posetilaca imala bi Ceca – u Jagodini! Betovena da i ne pominjem.
Razočarani kolekcionar
