Ferrari 250 LM pripada porodici prototipova trkačkih automobila koje je Ferrari proizvodio tokom 60-ih i ranih 70-ih godina 20. veka, pod istim serijskim imenom "P". Prvi put je predstavljen javnosti u Parizu, novembra 1963. godine. Već posle samo dve godine (1965.), uspeo je da pobedi na trci 24 časa Le Mana, posle 348 krugova i 4677 pređenih kilometara, kada su ga vozili Johen Rint (Jochen Rindt) i Masten Gregory (Masten Gregory). Ferrari 250 LM je imao V12 centralno postavljen motor zapremine 3,3L, koji je razvijao 320KS. Ovakav Ferrari iz 1964. godine je na aukciji kod Sotebija (Sotheby's) dostigao cenu od 14,3 miliona dolara!

Ovom prilikom vam predstavljam Ferrari 250 LM firme IXO u razmeri 1/43. Reč je o vrlo kvalitetno izrađenom modelu. Ono što ne možete videti i osetiti na fotografijama je težina makete. Kada ga uzmete u ruku, odmah ćete osetiti da je teži nego što ste mislili. Većina kolekcionara (pa i ja) smatra da je teža maketa uvek poželjnija u kolekciji od neke lagane. Druga bitna stvar za procenu neke replike je njena autentičnost, tj. koliko je proizvođač uspeo da pogodi proporcije makete u odnosu na pravi automobil. U ovom slučaju IXO je napravio dobar posao. Upoređujući maketu sa fotografijama pravog Ferrarija, nisam uočio odstupanja u proporcijama. Maketa je pogođena i tu nemam bitnije zamerke.

Kada je u pitanju količina detalja, mislim da ih ima sasvim dovoljno. Hromirani detalji lepo izgledaju, a plastika upotrebljena za imitaciju stakala je veoma kvalitena i prozirna, bez ikakvih ogrebotina, tako da liči na pravo staklo. Usisnici vazduha nazad su pravi otvori, a ne samo crno ofarbani krugovi, što mi se naročito sviđa, felne i točkovi ko originalni…

Malu zamerku bih uputio na završetke, odnosno otvore auspuha, jer nisu ofarbani u crno, pa deluju pomalo veštački i "plastično". Na sreću, ovo se lako rešava sa 2-3 kapljice crne boje, ili crnim markerom.

Kokpit nije naročito detaljan, ali su zato volan i menjač lepo i detaljno urađeni. Zbog malih staklenih površina, ovo nije naročito primetno, jer je svaki detaljniji pogled u kabinu otežan.

Ko pogleda ovu maketu prvi put, možda neće ni prepoznati da se radi o jednom Ferariju, jer je zelene boje, koja nije baš česta kod Ferarija. Međutim, boja je autentična, kao i broj 21 na maketi. Dekali su takođe kvalitetni i autentični, pa se poklapaju sa onim na pravom automobilu.

Model koji predstavljam nije pobednički. Najveći uspeh je postigao 1968. godine, na trci 24 časa Le Mana, kada je posada u sastavu Devid Pajper (David Piper) i Ričard Atvud (Richard Attwood) završila u ukupnom poretku na 7. mestu. Ipak, zbog zanimljive zelene boje, ova replika ima vrednost, jer odudara od uobičajenih boja Ferarija. Osim ovoga, radi se o izuzetno uspešnom modelu Ferarija, koji je cenjen kod kolekcionara. Još ako je maketa urađena kvalitetno kao ova, onda bi trebala da bude deo svake (ozbiljnije) kolekcije. Ova replika je relativno retka ali je dosta tražena, pa je često i dvostruko skuplja od drugih replika Ferrari iz iste IXO serije.

Vladimir Jovicki Jovis