I među drugim navijačima postoji mržnja, ali najveća je među fudbalskim. Ne samo zbog popularnosti fudbala nego verovatno i zbog „psihologije mase“. Jer su stadioni najveće gladijatorske arene modernog doba. Tu, u gomili, okruženi istomišljenicama, iskazuje se hrabrost. Zaštićeni drugarima vernim do groba prolazi im mladalačko doba, u neprolaznoj tranziciji.

No, ni uprave klubova nisu operisane od mržnje. I u njima sede mnogi koji ništa ne shvataju. Ne razumeju... ali znaju da računaju. Pa masama jeftinom demagogijom podilaze. Skoro da svesno potenciraju mržnju prema svima drugima koji nisu njihovi simpatizeri.

Sećam se, ko juče da je bilo (a bilo je u NIN-u 2. novembra 1980.) Tirketovog teksta pod naslovom „Cigani, cigani“. Sećam se kako se ondašnja uprava Zvezde žalili redakciji NIN-a na ovaj tekst?! Najbolji tekst ikada napisan o Crvenoj zvezdi njene gazde nisu shvatile. Da li ćete ga sada, posle toliko godina, shvatite vi zvezdaši. I vi partizanovci. I vi hajdukovci, i vi dinamovci, i vi...

Ma svi vi iz ex-YU, jer je raspad Juge počeo na fudbalskom stadionu!

Cigani, cigani...
"Crvena zvezda" je najveći jugoslovenski fudbalski klub, velika boljka našeg vrlog građanstva i autentično beogradski fenomen. Naravno, ove tri stvari često, gotovo uvek idu zajedno, pa je, tako, danas nemoguće razumeti beogradsku dimenziju "Crvene zvezde" bez poznavanja građanske pozadine nastanka dela njene enormne popularnosti, dok, s druge strane, upravo najbolje osobine Beograda kao otvorenog grada čine i dalje osnovu na kojoj počiva opštejugoslovenska omiljenost ovog kluba. Moglo bi se reći da postoje bar dve "Crvene zvezde", i to je tačno - pod uslovom da se zanemari njena jedinstvenost. "Crvena zvezda" oličava i jedninstvo svojih suprotnosti: ona je uvek sačinjena od najmanje dve stvari jer joj je to sudbina kao prve druge stvari u našem posleratnom životu.
Istorijski gledano, "Crvena zvezda" je fenomen jer je bila druga: postojala je jedna vrsta sapuna, jedan trolejbus (marka "ansaldo"), jedan jedini način kupovine cica (na tačkice), jedan strogi ujka iz daleka, i - dva fudbalska kluba na Topčiderskom brdu. Lako je razumljivo zašto je te daleke 1946. godine klub beogradskih studenata privukao sve one kojima je iznad svega bilo do mogućnosti izbora. Među takvima našlo se i mnogo "finog" sveta, bivših trgovaca brašnom i bankarskih službenika, malih Mikica iz propalih rentijerskih porodica, bledunjavih senjačkih gospođica, kojima je trošno igralište sa drvenim tribinama u Ljutice Bogdana, nekada vlasništvo "Jugoslavije", odjednom postalo simbol predratne elegancije, trag šarma prohujalih vremena, onoga što je bilo pre nego što je podignut kameni, sivi stadion "Partizana" (koji, istini za volju, nikada nije bio njegov). Ako ne možeš da slaviš krsnu slavu, navijaj za "Crvenu zvezdu".
Valja reći da se "Crvena zvezda" nikada u potpunosti nije oslobodila ovog pedigrea, te nije čudo da ona, kao svetlost muve, privlači svu građansku skorojevštinu. Pripadništvo "Crvenoj zvezdi" jeste potvrda položaja, značaja, društvene moći, vlasti i imanja, novostečenog imena, članstva u kafani "Madera", tamo gde se radi radnja i razmenjuju uticaji. To je možda razlog što je "Partizan" u periodu oko 1970. godine stekao ogromnu i vatrenu publiku, vernu do fanatizma: nekad simbol državnosti, "nedodirljivi" klub crno-belih boja okupio je u to vreme oko sebe sve one koji su se na razne načine osetili potisnutim i odgurnutim, decu došljaka sa periferije i iz otuđenih novih naselja gde je samo pakleno avgustovsko sunce podsećalo na zauvek izgubljeni zavičaj. Njihovo resko skandiranje "Par-t-zan, par-t-zan" najavljivalo je promenu. A izgleda da su se vremena promenila: grupa "zvezdaša" nedavno je napustila "Maderu" jer šef više neće da im pozajmljuje kutlaču.
No, "Crvena zvezda" - koja se ne može zamisliti bez ovoga što je ispričano - teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha. Probisveti iz Savamale, Marinkove bare, sa Čubure i Neimara, oni sa Bulbudera i Dorćolci, za koje je tramvajska karta bila mislena imenica, ringišpili domovi kulture, a "leb i mas" osnovna ishrana, doneli su na Topčidersko brdo i na stadion "Crvene zvezde" svoje prkosno nepriznavanje svakog autoriteta, svega što je iznad mere čovekove i što se, budući iznad te mere, postavlja kao direktna brana individualnosti, raznolikosti. Onaj strogi ujka iz daleka nikada ne bi navijao za "Crvenu zvezdu, pa ga je navijanje za "Crvenu zvezdu" svojevremeno mnogo naljutilo. Dušanovačke devojčice udavale su se, međutim, tih godina isključivo za navijače "Crvene zvezde" jer su oni bili glavni u kraju: nosili su uske pantalone zvane "frula" i, nehajno naslonjeni na banderu, pljuvali udalj, sladeći se ukradenim voćem sa Kalenićeve pijace.
Njihova "Crvena zvezda" bila je predodređena da izraste u pokret oko koga će se, suprotno tajnom društvu "Crvena zvezda" iz velikih kafana, okupljati svi ljudi slobodnog duha. Beograd je preko "Crvene zvezde" ponudio svima neke od svojih najboljih osobina: svoju nonšalanciju, svoj urođeni prkos, svoju duhovitost koja će sve dati na kalambur, za vic čija se poenta može meriti i godinama. Od svih fudbalskih afera koje su zabeležene u poslednjih nekoliko decenija, a takvih ima na kilograme, jedino su one vezane za "Crvenu zvezdu" i - posebno - "Doktora O", koji je odrastao u dvorištu kafane "Šumadija", u Nebojšinoj ulici na dnu Neimara, imale nekog šarma, ludosti: prodati autobus za Bearu, kidnapovati Ostojića - toga se trebalo setiti. A setiti se pravog štosa bilo je oduvek glavni cilj velikih "Zvezdinih" igrača poput Šekularca, koji je prestao da igra fudbal kada je definitivno shvatio da ipak ne može da proguta loptu bez obzira što se njegovim čuvarima katkada čini da mu je to pošlo za rukom.
I kao što Beograd nije regionalni grad, već gomila zgrada na vetrometini svetova, tako je i "Crvena zvezda" klub ličnog opredeljenja, pripadnosti jednom stanju duha koje je, baš zato što je beogradsko, univerzalno. Došljaci se još čestito ne popnu uz Balkansku ulicu, a već navijaju za "Crvenu zvezdu". Zato je "Crvena zvezda" strah i trepet na svim terenima, čak i onda kada je sastavljena od jedanaest levih smetala ili kada u njoj igraju poglavito učenici u fudbalskoj privredi, smer dunster. Kada je ona protivnik, vi se ne borite protiv određene škole fudbala, već imate okršaj sa ovde pomenutim stanjem duha, duha koji ne miruje i koji će vas, date li mu povoda, smestiti na pravo mesto uz pravu meru izvlačenja ušiju. Nema šanse sa "Crvenom zvezdom" pokretom i masovnom organizacijom. Klub možete nekako i pobediti, ali izgledi svih partikularizama, nacionalizama, lokalnih zaslepljenosti, svih mračnih vladanja dušom, pa i onoga što je katkada mračno u samoj "Crvenoj zvezdi", jedva da su vredni pomena kada se zna da za "Crvenu zvezdu" navijaju ljudi koji, na zatrovane povike tifoza pomračene svesti "cigani, cigani", sledeće nedelje istaknu kilometarsku parolu: "Cigani pozdravljaju svog šampiona".

Bogdan Tirnanić

Sada sam, sa oduševljenjem, odgledao “Montevideo” i s nestrpljenjem čekam nastavak. Bravo Bjela! Čista desetka! Jeste da je film bajka, jeste da su u njemu gotovo sve pozitivci, od šefa policije do prostituke, od bogatog bankara do siromašnog radnika, ali zar nije tako lepše. Zar nije najlepša ljubav i prijateljstvo dva ljuta navijača: cigana i grobara – dva solunska ratnika!

Upravo tih godina kada je Tirke, moj novinarski idol i nedostižan uzor (kojeg eto ovako neuspešno imitiram), napisao taj tekst ja sam redovno išao na sve derbije. Naravno, na Jug. Zapad mi je bio skup. I bio užasno ljubomoran što Tirke nije partizanovac. Ali sam se tešio da i oni na Severu pate što je Čika Dule na Jugu.

Možete li sada zamisliti tihog Duška Radovića kako mirno sedi na Jugu i gleda derbi, povlačeći guste dimove iz neizbežne cigare… a oko njega sve plamti? Možete li zamisliti kakav bi tekst Tirke sada o Zvezdi sročio. I za koga bi Crnjanski danas navijao.

Ma skoro da mi je drago što više nisu sa nama, nismo ih zaslužili jer ništa nismo naučili.

Nepotpisani