Fudbal i(li) Formula 1
Imam dovoljno godina, ali srećom još ne toliko da se s Alchajmerom družim, pa pamtim. Pamtim ko slon – jer sam gledao! Gledao sam Pelea, ali ne samo njega. Stoga je ovaj tekst (uzaludan!) pokušaj da se pojasni otkud to da jedino Brazilci umeju da igraju fudbal, a ostali ne znaju – osim da trče. Kao, Nemci i Holanđani nisu tehničari, Italijani igraju bunker, a Argentinci su, opet, foliranti i grubijani.
Garinče, Didija i Vave se ne sećam, ko ni Pelea tada – mlad sam bio. Ali već pamtim koliko su Pelea tukli u Engleskoj 1966. Tukli bi ga i u Meksiku 1970. ali nisu stizali – nisu znali koga pre da fauliraju, jer Pele nije bio sam, igrali su i Žerson, Tostao, Karlos Alberto, Žairzinjo, Rivelinjo... E, to je bio Brazil, to je bio tim a ne pojedinac! Iako je Pele već bio mit, „drim tim“ je potukao Italijane. Moje Italijane...
Ja sam oduvek navijao za Jugoslaviju i... Italijane! Moji drugari za Jugose i Brazilose. I svađali smo se – nisu kontali koliki su Talijani majstori. Nisu kontali ni ko je Bruno Konti, iako je lično „njine“ Brazilce nakantao. On - i Rosi. Paolo Rosi. Konti ih je kantao, Rosi nokautirao. Prvo Brazilce, pa Nemce! A matori Pertini se radovao... Čuj, pa zar Toma ne bi. Ili Tadić?!
Ali ja sam pamtio duže, još dok su igrali Macola, Rivera, Prati. A tek Anastazi. Posle sam strašno voleo Antonjonija. Ko ga se od vas uopšte seća? No, valjda Pirla gledate...
Za to su, ko i za mnoga sranja u svetu i kod nas, krivi novinari! Pristrasni, neobjektivni, neplaćeni ili preplaćeni (podmićeni). Ili uobraženi. Jer posle 1970. dizali su Brazil u nebesa! Svi odreda. Bez trunke predumišljaja. Iako Pele više nije igrao...
Stoga su izmišljali nove „Crne perle“. Tako je lansiran neki Ziko i dizan u fudbalska nebesa, pa Sokrates, pa „...injo“, pa... U redu, nije da nisu znali, ali brateee – pa od njih su polak Evropljana tada bili bolji. Jer nisu samo postojali Antonjoni i Konti, bili su tu Krojf i Resenbrik, Bekenbauer i Rumenige... i da ne nabrajam dalje. A bio je i jedan omaleni Argentinac. Ne, nije Mesi – Dijego se zove. E taj je znao! Taj je sam pobeđivao, a ne ko Pele i drugari. Beše to u Meksiku 1986.
A četiri godine pre, u Španiji, Italijani su u polufinalu pobedili Brazilce, a u finalu Nemce – i po treći put postali svetski prvaci. Ko i Brazilci. Ali i dalje su hvaljeni jedino Brazilci?! I žaljeni. Jer su kao bili bolji. Bolji, a glat izgubili?! Jer, Italijani i dalje nisu umeli ništa – osim da se brane i provlače ko puvanjak kroz pocepane gaće, a Nemci i Holađani „nisu bili tehničari“ nego trkači. Ja sam, i dalje, pizdeo...
Neću dalje, jer se izneviram svaki put kad se setim 1994. kad su su Brazilci „revanširali“ Italijanima, „potukli“ ih sa 0:0 - na penale. Ali opet su novinari i navijači vrištali: „to je fudbal, bravo Brazil“.
E pa neka vrište i sad, posle 7:1. Iako reziltat nije realan, trebalo je biti 8:0, trebalo je Ozil da im i osmi satera dva minuta pre kraja, pa ne bilo vremena za počasni. Da, Nemci ne znaju, nisu tehničari, znaju jedino da trče. A Brazilci su majstori, rođeni tehničari, žongleri koji ne moraju da trče. Moguće je i da Nemci nisu šuteri ko Brazilci...
Uf, alaj volem, ala uživam. Ala se iživljam. Ala seirim. Jer pun mi je kufer „zvezda sa nosevima do neba“, koje novinari veličaju a sudije protežiraju! Pa bre, ruku na srce, beš te njine južnoameričke kvalifikacije. I beš grupe u kojim su Amerikanci, Indijanci, Japanci i Korejanci. Beš sve do... polufinala! Jer tada se naleće na Evropljane! Italijane ili Nemce, svejedno. A može i na Francuze ili Špance – isto im se piše! Uostalom, Brazilci su „potukli“ Italijane sa nula-nula 1994. a važeće svetske šampione pregazilii su Francuzi 1998. sa bednih 3:0. Ali i dalje: Brasil pa Brasil...
A naši Tirke, Moša i Co im još onomad sateraše 8 komada – istina prijateljskih. Ali opet Brazil pa Brazil. Sad će posle ovog fijaska i debakla biti malo kritike, pa će se sve zaboraviti. A već na sledećem svetskom opet će se Brazilci kvalifikovati i dobiće dunster grupu, a sudije ih protežirati minimum do polufinala. Onda će ih sačekati... Italija!
Uostalom, Brazilci imaju 5 titula, Italijani „samo“ 4. Šta bi bilo da su, slučajno, 1994. Italijani pobedili Brazilce na te jebene penale?! Bilo bi 5 prema 4 u titulama za Italijane, ali bi i dalje svi hvalili samo Brazilce. Pa zar dunsterima treba neko da satera 7 komada da bi novinari i „stručnjaci“ napokon progledali?! I istinu sagledali.
Ziko – Pele. Ajde?! Sokrates – Pele. Ajde?! Ni Ronaldo nije Pele. Ma ni Maradona – bolji je. Uostalom, u nedelju gledajte Mesija. Ne, nije Brazilac – Argentinac je. Pobedi li Nemce... biće bolji od Maradone.
„Sudar titana: disciplina protiv sambe“ – ajde?! Eto kako su pisali kvazi-novinari pre utakmice. Kao, Nemci su disciplinovani radnici - maltene fizikalci, a Brazilci lepršavi plesači – umetnici, skoro pa intelektualci. Nemci su... glupaci. Jer se uzalud trude, trče, bore...
Pa gde je sad taj „novinar – raspjevani pjesnik“ da ga priupitam za junačko zdravlje! I da mu sve po spisku!
Eto, to je bila MOJA (!) priča o Brazilcima u fudbalu. I o novinarima i sudijama. O mitu, ali i legendama. Iako ja, kad se pomene Brazil ne pomislim prvo fudbal, nego na Formulu 1. Jer Fitipaldi, Pike i Sena imaju 8 titula. Istina, jedan Argentinac ima sam 5. Ne nije ni Kempes, ni Maradona, ni Mesi – Fanđo se zvao!
Ali opet, i svih 5 titula, malo je – jer jedan Nemac ima 7. A njegov mlađani naslednik već 4. Verujte mi, priča je ista i u F1 i u fudbalu – mit ne možeš pobediti ni kad osvojiš 7 titula, ni kad im daš 7 golova.
7 komada, a u polifinalu - i to pred domaćom publikom!
"Nekad su fudbal ograli siromašni, a gledali bogati; sada igraju bogati, a gledaju siromašni" - Montevideo, Bog te video!
Ja bih dodao: a pišu siromašni... duhom! Ćuj bolan, samba?! To ples? Ajde?! Tako je to kad igraju (pre) bogati, a gledaju siromašni. Ne ti na stadionu, nego oni po "mahalama" Sao Paola, oni milioni koji će kad-tad skontati da je važniji lebac od igara. I koji će Marakanu spaliti! A Pelea zaboraviti...
Sve dotle, pobeđivaće Nemci!
Dragan Jovanov Glod
