Tenis i fudbal, Melburn i Montevideo, Grobari i Delije

Kada Nole u odlučujućim setovoma (petom i četvrtom) polufinala i finala Australija Open turnira u Melburnu 2015. pobedi sa 6:0 u gemovima, ko nije gledao, ili ne razume dovoljno tenis, pomislio bi da je deklasirao protivnike jer nisu imali snage, da su ostali bez “danfa” zbog nedostatka kondicije, ili se povredili. A nije tako – ne stiže do polufinala ili finala gren slem turnira neko ko nije fizički spreman ili je povređen. Nešto drugo je u pitanju, nešto što krasi samo najveće sportiste sveta, u bilo kom sportu. A to je mentalna a ne fizička snaga! I moralna superiornost!

Mentalna snaga je važnija nego fizička, a kod Noleta je moralna jača, iako ni fizička kondicija nije za potcenjivanje - naprotiv! Recimo (da malo skrenem s teme) sećate li se poslednje trke sezone 2012. godine kada se odlučivalo o šampionu Formule 1. Tada je Sebastijan Fetel startovao sa poslednjeg mesta, odmah se na startu sudario, okrenuo, i debelo zaostao za svima ostalima, ali se nije predao. Sa oštećenim Red Bullom vozio je, vozio… Padala je i kiša, imao je zbog greške ekipe i pit stop više pa ponovo pao na poslednje mesto, ali se ni tada nije demoralisao nego nastavio jurnjavu - i uspeo! U fenomenalnoj trci osvojio je svoju tada treću uzastopnu titulu (vidite na slici koliko se raduje posle te pobede).

Naravno, ima takvih primera mnogo i kod naših sportista: košarkaša, vaterpolista, odbojkaša.. osim kod fudbalera – oni su druga fela.

Novak Đoković je biser nad biserima među našim (pa i svetskim!) sportistima baš zbog te mentalne superiornosti, zbog snage volje a ne mišića, želje za pobedom, upornosti i saznanja da ništa nije nemoguće i izgubljeno, ukoliko je čovek rođen da pobeđuje. Jer ko nije, može da trenira i trenira, da bude fizički i moćniji od Noleta, ali to nije dovoljno ukoliko nije satkan od posebnog štofa. Stoga moralno padaju protivnici i gube na nulu kada shvate da nemaju šanse, da je s preke strane mreže Fetel iz Srbije. Stoga posustaju u petim setovima čak i Nadal i Federer.      

Od 15 odigranih velikih finala 8 pobeda, neke veličanstvene u maratonskim mečevima sa legendama tenisa Federerom i Nadalom za pamćenje, koje su ušle u anale tenisa (ko onomad velikani Bjorn Borg i Džon Mekinro u finalu Vimbldona u pet nezaboravnih setova!). Dva ubedljivo najbolja, najduža, najteža, najneizvesnija, najnapornija finala bila su u Melburnu 2012 protiv Nadala 5:7, 6:4, 6:2, 6:7(5), 7:5 i u Vimbldonu 2014. protiv Federera 6:7(7), 6:4, 7:6(4), 5:7, 6:4.

Stoga iznad svega volim Noleta a posebno ga poštujem zbog ovoga! (Kliknite na link i pročitajte odličan tekst!) Eto, videli ste (ukoliko ste pročitali), da se Nole često bori i protiv publike, a ne samo rivala s druge strane mreže, ili s onim gospodinom koji sedi visoko iznad mreže. Ponekad se bori i protiv čiste mržnje. Stoga je već sada daleko veći od Federera bez obzira na broj titula – jer je Nole moralna ljudina! Nikad Nole ne bi predao “zbog povrede” finale bez borbe, ko onomad Rodžer – a kroz par dana igrao i osvojio Devis kup za Švajcarsku, a “povređen”. Stoga, može i Vilander da mu “pljune pod prozor”, jer su brojke neumoljive:

Najviše gren slem pobednika u Open (otvorenoj) eri (od 1968. godine – pre toga profesionalci nisu mogli da igraju na tim turnirima) prikazuje sledeća rang lista:

Rodžer Federer 17

Pit Sampras i Rafael Nadal po 14

Bjern Borg 11

Novak Đoković, Džimi Konors, Ivan Lendl, Andre Agasi po 8

Džon Mekinro i Mats Vilander po 7

------------------------------------------------------------------------------

Oni druge fele su naša najveća sportska sramota! Meni je kao matorom Grobaru posebno teško pala utakmica finala Kupa šampona 1966. godine, kada je Partizan izgubio od Reala sa 2:1 – iako je u drugom poluvremenu poveo. Bio je to neverovatan pohod generacije “Matekalovih beba” kroz Kup šampiona. Redom su padali sledeći rivali: šampion Francuske Nant (2-0 u Beogradu, 2-2 u Nantu), šampion Nemačke Verder (3-0 u Beogradu, 0-1 u Bremenu), šampion Čehoslovačke Sparta (1-4 u Pragu, 5-0 u Beogradu), i u polufinalu šampion Engleske, veliki Mančester Junajted sa Džordžom Bestom (2-0 u Beogradu, 0-1 u Mančesteru). Sve sami tadašnji fudbalski giganti, iz fudbalski najjačih evropskih zemalja. Rival u briselskom finalu bio je Real Madrid. Partizan je poveo u 55. minutu golom Velibora Vasovića, a Real preokrenuo rezultat golovima Amansia u 70. i Serene u 76. minutu. Eto, malo sam evocirao uspomene, za sve vas koji niste rođeni daleke 1953. Nekako mi je još onda postalo jasno da našim fudbalerima nešto fali. Kao da je sunovrat našeg fudbala počeo posle tog finala…

Časni izuzetak jedino je Crvena Zvezda koja je smogla snage da u polufinalu izbaci Nemce – na nemački način! Borili su se do kraja – i izborili! Nemcu su pali, a Zvezda potom osvojila Kup šampiona, praktično jedina svetla tačka u istoroji našeg modernog fudbala. Jer sve ostalo gotovo da nije vredno pomena. Ili se predamo bez borbe, ili se “umotkiramo” iako vodimo – ili se ne kvalikujemo, ili kukavički izgubimo dobijeno. Jer naši fudbaler se ne bore i kada umeju da igraju fudbal – u inostranim tomovima trče, u reprezentaciji statiraju. I simuliraju.

A Nole i drugari mu (Janko Tipsarević, Viktor Troicki, Nenad Zimonjić…) ginu i u Devis kupu – iako za to nisu plaćeni. Fudbaleri ne bi ni da im se plati – jer ne vrede ništa, pošto su preplaćeni. Kukavice razmažene ne zaslužuju više ni reči, osim…

Osim Tirketa, Moše, Milutinca i ostalih drugara -  legendarna garda stara! To su bili borci, hrabri momci i moralni pobednici. E, da je pravde, naši bi bili prvi svetski prvaci u fudbalu. Ali avaj, i u Montevideu još tada, ko protiv Noleta i sada, protivnici su i gledaoci – a u Urugvaju i sudije.

Stoga, Nole – Bog te video!

Iako i dalje ne znam ima li ga, ali da li je slučajno što su i Novak i Sebastijan rođeni iste godine, 1987. – u svega mesec i po dana razlike. Pa ako nije Bog tu umešao prste, ko je? Jer Fetel je osvojio 4 titule šampiona Formule 1 zaredom, a Đoković u 5 finala Melburna 5 pobeda… Tako je kralj Australije postao Fetel iz Srbije.

Dragan Jovanov Glod  

P.S. Izvinjavam se Delijama što sam stavio sliku fudbalskih vicešampiona iz 1966. godine, a ne Zvezdine šampione, jer ste ih gledali na televiziji, a mnogi moji Grobari se nisu ni rodili kada su Partizanove bebe igrale – i harale.