(Ili: kako pokrenuti omladinu i motivisati ih za zdrav način života)

Kao profesorka srpskog jezika i književnosti, trebala bih da vodim neku mojoj profesiji primereniju i ženstveniju sekciju, ali ko kaže da sport ne može da bude ženstven? Rušimo tabue, pomeramo granice, nismo stereotipni profesori. To mogu da kažem i u ime kolegа koji su sličnu akciju pokrenuli u svojim školama.

Profesor srpskog jezika u Medicinskoj školi vodi učenike na trke, srela sam ga na Trci za mir. Pomislila sam da sam jedina profesorka srpskog jezika, zalutala u sportsko-rekreativnim vodama maratonske reke, kad me zapljusnu informacija da nas ima dosta.

Izgleda da je trčanje povezano sa prosvetom, ili profesori od muke trče i vuku decu sa sobom ne bi li pobegli iz škole i pronašli pravi način za motivaciju za zdrav život.

Tako ja, podstaknuta i motivisana mojim kolegama, dođem na ideju da u mojoj školi pokrenem istu stvar, ali malo drugačije, pošto nikada ne umem da kopiram druge, već volim da unesem svoj stil.

Uz podršku direktora, organizovala sam malu grupu trkača koja će me pratiti na maratonu ove godine. Prvo sam krenula sa ambicioznim planom da motivišem buduće maratonce, iako je moja škola prepuna momčića-dečaka sportista, nešto me i nisu shvatili ozbiljno, možda zato što je nonsens da profesorka srpskog jezika priprema učenike za maratonsku sekciju? Pošto ova naša država sve više liči na onu Domanovićevu, ideja i nije tako loša.

Okupila se tu mala grupa učenika zainteresovana prvo da pobegne iz ambijenta školskog prostora, radoznala da vidi da li ja stvarno trčim tih famoznih 42 km. Dok me nisu videli, nisu ni verovali jer je teško spojiti ženu na štiklama i u haljini, sa onom na trkačkoj stazi.

Nekoliko puta su me „ispalili“ (da se izrazim modernim rečnikom) za nekoliko probnih trčanja na Adi, a pred maraton sam već htela da odustanem od utopijske ideje motivisanja maturanata za maraton.

Profesori fizičkog vaspitanja su me podržali u mojoj nameri i vaspitnoj akciji, ali su bili sumnjičavi kada se pojavio spisak učenika. Uglavnom su tu bile devojčice koje ne rade fizičko, niti trče. Kada je direktor pomenuo da će dobiti majice, svi su navalili da se učlane u amaterski trkački klub „Ptice trkačice“.

I ja sam sumnjala sve više u realnost svoje zamisli, ali pošto sam inače utopista, nisam odustala. I zaista, na probnom treningu pojaviše se njih dvanaest. Četiri dečaka i devet devojčica (nikada nisam znala da računam).

Zagrevali smo se u Zemunskom parku, na očigled šokiranog naroda koji je ulazio u autobus. Vetar duva, rano jutro, a moje učenice se smeškaju, viču po običaju i ne mogu da veruju da ih profesorka srpskog priprema za trku.

Komentari su bili pozitivni, ili ne znam kako da ih shvatim. „Profesorka, vi bolje predajete fizičko nego srpski!“ Kritika ili pohvala, ostaviću prosvetnoj inspekciji da proceni, a Domanović se sigurno već sto puta prevrnuo u grobu, pri pogledu na naše školstvo. Možda bi me potapšao po ramenu (a možda i ne bi) zbog neodgovornog ponašanja i infantilnosti. Kako kaže jedna moja koleginica, mi moramo da smo na nivou i distancirani od učenika, ili propade nam autoritet. Još uvek sam u filozofskoj dilemi ko je u pravu, ali ne mogu da pobegnem od svoje prirodnosti i spontane želje da se družim sa tom decom.

Pobacah ja njima cigarete iz ruku, ili sam to želela da uradim, ali nisam, iskritikovah ih što su došli gladni pa jedu pet minuta pred trening, ostavismo stvari u pekari, jer teretanu nemamo.

Potrčali smo svoju prvu trku i nisam skidala osmeh sa lica – bila je ovo naša prva neobična ekskurzija u sportskom duhu. Daleko, a tako blizu centru, u Zemunu kojeg jako volim.

Inače, naši učenici su na granici prigradskih naselja, pa se često izgube kada treba da putuju za Beograd. Zamislite činjenicu da deca iz Obrenovca i Moštanice ne znaju da dođu do Skupštine ili Narodnog pozorišta, da i to se dešava.

Otpevaše devojčice pesmu po želji gospođi pekarki koja nam je čuvala stvari. Žena je verovatno bila u jutarnjem šoku, ali na pozitivan način. Hranili smo i labudove, dok smo se istezali, pa je sve zaista ličilo na jednu sportsku ekskurziju.

Mene hvata trema uvek pred maraton, ali saznanje da će ova maratonska nedelja biti nešto drugačija, unosi u meni polet i želju da pomeram granice.

Svi su stigli u zonu maratona, šareni se grad od divnih patika, majica, ne čuje se više nijedan automobil, samo dobra muzika i masa sveta, u sportskom fazonu.

Htela sam da osete sportski duh, dožive svoj grad na drugi način, bace cigarete i brzu hranu, zaborave na žurke i zagušljive prostore.

Da li je onda bitno koji predmet predajem, ako radim amaterski nešto u misiji prosvetara? Ako nam je omladina zdrava fizički, to je osnov za mentalno zdravlje i bolji elan u školi.

Telefon mi se usijao od njihovih poziva – „profesorka gde ste“?... „ja stižem, ali kasnim“... „izgubila sam se u masi“... „kada stižete na cilj“... „da li da vas čekamo“?

Trčali su jedan deo trke zadovoljstva ili celu, to nije bitno. Važna je želja da svi učestvuju u nečem tako veličanstvenom kao što je maraton. Zdrava je ideja nastavnika da pokrenu iz mrtve tačke neke poteze u prosveti. Ako samo jedan učenik sledeće godine sa mnom bude trčao makar i polumaraton, ja sam ispunila svoju misiju, a biće ih više. U zdravoj deci, zdrav je i duh, profesori za to moraju da imaju sluh i njuh!

Snežana Jovicki