S vremena na vreme pojave se ličnosti koje svojim delom pomere granice. Tako je u nauci, umetnosti i sportu. Ali dok slava jednog Anjštajna ili Tesle, Dostojevskog ili Mocarta, traje večno, sportisti nemaju privilegiju da traju onoliko dugo koliko traje njihovo delo – sportska slava je kratka, ma koliko bila velika u nekom trenutku. Majkl Džordan ili Maradona, Muhamed Ali ili Bjern Borg, blještali su samo dok su igrali – vreme tiho ali neumitno briše čak i sećanje na zvezde. Naravno, njihova imena ostaju upisana u istoriju, ali postepeno blede  potisnuti od novih, generacije pamte samo svoje idole. Jedini način da se ostane dugo na vrhu i kad okače patike ili kopačke, rukavice ili reket o klin je da postanu rekorderi! Najbolje ako mogu i da ostanu. Da njihove rekorde dugo, ili nikad, niko ne obori. Tada će se pominjati, tada će se pamtiti i pamtiti.

Jedan mladi čovek je trenutno na putu u večnu slavu. Naravno, i da se sada penzioniše njegovo ime bi ostalo zapamćeno jer je mnogo puta u pobedničke pehare upisano. Mnogo, ali ne još dovoljno, jer za večnu slavu nije dovoljno „samo“ biti najbolji na svetu, potrebno je više – mnogo više. Potrebno je biti apsolutno najbolji svih vremena, a to se može samo ukoliko se postave rekordi.

Novak Đoković to želi – i može! Igrača No1 na ATP listama bilo je i biće, ali tek ako se postave rekordi u pobedama na ATP i Grand Slam turnirima tada će Nole postati broj 1 – najbolji svih vremena, i tada će se pominjati sve dok neko ne obori njegove rekorde. A to može potrajati deceniju-dve, ali trajati i čitav vek ili duže, pa i večno. Postigne li cilj, biće ne samo najbolji teniser nego i najbolji sportista svih vremena.  

Kada je Pit Sampras postao rekorder mislili smo da ga niko ne može prestići. Ali pojavio se Rodžer Federer. I opet smo pomislili (mnogi dalje veruju) da njegove rekorde niko ne može oboriti. Međutim, sada je i nemoguće moguće. Sada šansu ima Nole, sada naš Nole ima priliku da postane nedostižan.

Na tom putu mu ne stoji niko! Niko mu se od tenisera ne može suprotstaviti, a Nole je u najboljim godinama. Međutim, otežavajuća okolnost, skoro hendikep, je što je iz Srbije. Sada Nole mora ratovati protiv stranih medija, protiv podlih novinara koji njegove reči izvlače iz konteksta i izvrću suštinu. Mora se boriti protiv kvarnih navijača koji na nekim teniskim stadionima fudbalski navijaju za njegove protivnike, mora izdržati pritiske teniskih funkcionera koji izmišljaju „nameštanja rezultata“. I mora se izboriti sa podmetačinama koje podlo lansiraju neke njegove ljubomorne, zlobne i zavidne kolege, neki teniseri pa sada i teniserke. Samo se plašim da se neće morati boriti i protiv... sudija! Za sada još ne, ali nastavi li da dominira... ko zna? Ima on dovoljno srca, da li i živaca?

Jer to više nije pitanje sporta: tehnike, taktike, kondicije, inteligencije i moralne snage, to je sada teška psihološka borba, skoro pa otvoreni rat svim sredstvima. Jer na Noleta se sve više otvoreno puca iz svih oružja. Eto, sada ga kleveću čak i neke koleginice, a za Rolan Garos navijačima iz Srbije ne dozvoljavaju ni ulaznice da kupe?!

Naravno, niko od tih zlobnika neće priznati da im smeta jedino Noletovo poreklo, jer šta bi drugo moglo biti u pitanju kad je on šarmantan, duhovit i simpatičan i na terenu i van njega. Zamislite da je recimo Amerikanac, da li bi bilo ovoliko medijske hajke u belom sportu i koliko bi bio nedordirljiviji i zaštićeniji da se zove Nik a ne Nole. Nažalost po njih, a na sreću svih nas (i onih koji ga obožavaju iako nisu iz Srbije) Nole ima motiv više – neopisivu želju da dominira baš u situacijama kada je sam protiv svih. A to se ne može naučiti, taj prkosni inat se stiče rođenjem! Stoga: što je više kleveta i laži Nole nam je miliji i draži.

Iskren da budem, i ne mora nikad osvojiti Rolan Garos. Bar ne po svaku cenu. Neka čuva snagu za ostale GS turnire i neka ih osvoji što više. Pa kada obori rekorde koga briga za taj jedan turnir. Ovako, toliko se dižu tenzije pred Rolan Garos da se bojim da ne poklekne pred pritiskom. Prvi put se zaista plašim da pogreši smer na putu, jer njegov je: napred ka rekordima u osvojenim Grand Slam i Masters turnirima, a uopšte nije bitna pobeda na jednom od njih. Ako osvoji i taj Rolan Garos to je samo njegova lična satisfakcija, koja će ga, istina, za korak primaći cilju, ali izgubi li neće se udaljiti od rekorda. Rekordi su Noletov cilj mnogo više nego Rolan Garos, mada on to neće otvoreno reći.

Tenis je najelitniji sport, a ukoliko neko iz Srbije postane najbolji svih vremena to se neće dopasti moćnicima iz belog sporta. Zato smatram da su napadi na Noleta svesno inscenirani, orkestrirani ne bi li se na svaki način onemogućio najveći srpski ambasador svih vremena. A to više nije pitanje plemenitog sporta nego proklete politike.

Iskreno, verujem da Nole može izdržati sve pritiske i podmetačine, njega ne može pobediti niko – na terenu. Osim sudija. Ali to bi onda bio kraj tenisa kao sporta.

Ali i ovo je skoro sumrak tenisa – Nole ga pobedama uništava. Jer to više nisu zanimljive, uzbudljive i neizvesne borbe gde se pobednik ne zna do samog kraja. Sada se zna još pre početka, a Noletove pobede nisu teške borbe nego kratke surove egzekucije: 6:2 i 6:0 – gem, set, meč! I kako onda ne mrzeti takvog igrača – ako niste odavde, ili kako ga ne voleti – ukoliko ste iz Srbije. Ili Jugoslavije.

Da se kristalno razumemo, ja sam apsolutno protiv Srba koji smatraju da je No1 samo stoga što je odavde. Naime, ja smatram da je to srećni sticaj okolnosti za nas, ali „hendikep“ za njega. Jer Noleta smatram za apsolutni vrh svetske elite, jer nije samo najbolji teniser Srbije nego sveta, ali i najbolji čovek među njima, teniser koji u 21. veku još uvek poštuje fer plej. Nole je vitez, antički junak belog sporta, a naš narod kaže: „na muci se poznaju junaci“.

Pred njim su sada teški izazovi i velika iskušenja. A sve zbog zavidnog sveta. U toj neravnopravnoj borbi ovim mu ukazujem da nije sam, da može računati na sve nas koji smo uz njega i ako bude jedini Srbin u areni Rolan Garosa. Iako se iskreno nadam da u Francuskoj još uvek ima ljudi koji vole plemenite musketare, ili koji mu bar neće zviždati. Noletu više od toga i ne treba. Ali ukoliko budu listom protiv njega to će samo izavati gnev, a onda iz njega progovara instinktivni inat pa postaje bukvalno nepobediv. Iskreno, Noleta ne može pobediti niko – osim njega samog. I sudija...

Naš Nole „nacionale“ je odavno „internacionale“, jer u sportu kao i u nauci ili umetnosti granice ne postoje. Ne mora se biti Brazilac da bi se poštovao Sena, niti Argentinac da bi se cenio Mesi, pa se tako ne mora biti Srbin da bi se voleo Novak Đoković. Suština sporta je navijati za svoje ali ne mrzeti tuđe. I uvek poštovati najbolje ma odakle da su. Pa čak i ako su iz Švajcarske. Ili Srbije.   

Dragan Jovanov Glod