Ko igra na mreži, ko recimo Mekinro, mora brzo da (s)misli – ali ne mora mnogo da trči. Ko igra sa osnovne linije, ko recimo naš Nole, ima više vremena da razmisli – ali mora mnogo da trči. Ko igra iza osnovne linije, ko Nadal, ima najviše vremena da misli – ali ima svojski da se natrči, i namuči - jer ko nema u glavi ima u nogama.
Gledajući ovo finale nešto sam primetio: Nole nije odigravao skraćene lopte s osnovne linije, one drop-šotove od kojih nam se ledi krv dok loptica putuje, rotira, putuje, rotira... Čitavu večnost to traje, a nama se diže kosa na glavi. Hvala ti Nole što si nas poštedeo te igre živaca.
Ali četvrti set tek sad ti praštam, kad sam se ohladio. A bio sam spreman da te tužim zbog pretrpljenog bola i patnje. Uostalom, to mi je bilo prvi put u životu da nisam gledao trku Formule 1 – zbog tebe.
Priznajem i da sam te opsovao, sada se javno izvinjavam. Jer sam tada uzviknuo: jebeni srBski mentalitet! Pomislio sam da u petom setu nemaš nikakve šanse. Ali onda je iz tebe progovorio... Nemac – čist pobednički mentalitet jednog, recimo, Karl-Hajnc Rumenigea. I jeste govorio Nemac – „Bum-bum“ Beker!
Mislim da se i te kako osetio uticaj Borisov. Na sve faze, ali posebno na zicere, i na igru na mreži. Jer Nole pa skoro da nije pogrešio! A setite se kako je bilo pre: Nole gađa često tamo gde je protivnik. Činilo mi se ko da postoji neka psihološka barijera, blokada u trenutku kad se treba odlučiti za stranu. Ko kad fudbaler tuče penal, zatrči se, pa napravi malu pauzu da vidi gde će golman... golman se baci u levo – ovaj mu šutira u levi ugao?! Pa koji je andak ondak pravio stanku?
Sada ni govora! Nole priđe kraćoj lopti, namesti se, gleda je, ali ispod oka pogledom prati i protivnika. Pa kad Rožer krene u levo, Nole mu mrtav ladan plasira u desno! I tako stalno: bilo da je volej, drajv-volej ili štop volej uvek u pravu stranu – tamo gde Federer nije. I gde ne može da stigne ma i da je Nadal. Plasirana lopta nije jaka ali je precizna! Ko kad je Vladica Kovačevič, legendarni „poslovođa“ onog legendarnog Partizana, tukao penale. Sve penale uvek je pucao on. I sve golove davao, uvek na isti način: vidi u koju stranu će golman pa plasira u drugu. E tako je sad igrao Nole. Tvrdim da je i to uticaj Bekera!
Još samo malkice da se dotera servis i poradi na smeču (uostalom, i Federe je u petom setu najvažniji smeč saterao u mrežu – ključni trenutak meča!) i Vimbldon 2015. je Noletov, i onaj 2016. i... Jer ako je sada Federe imao 30 asova a nije bilo dovoljno ko uopšte može Noleta da pobedi – osim njega samog. Samo Nole može da pobedi samog sebe – ali ne dozvoljava Beker. A tada, No 1 na ATP se godinama o(p)staje. Sve do penzije. Jer Nole je genije!
Najinteligentniji teniser planete, kad izbaci bubice iz glave, postaće... Federer.
Hvala obojici na nezaboravnom finalu, ravnom onom legendarnom u 5 setova između Borga i Mekinroa.
E, taj isti prgavi Mekinro navija za Noleta! I još kad te trenira Beker, čik da ne postaneš ubojit i na mreži! Ne često, ne posle svakog servisa – ko oni, ko Amerikanac i Nemac - ali povremeno. Kad se izađe – mora biti ekzekucije! Nema tu cile mile.
Eto, to su moje laičke impresije posle Vimbldona 2014. Nisam stručnjak (samo sam malkice čukao lopticu) pa ne znam koliko sam u pravu, ali zagrljaj Noleta i Bekera kao da potvrđuje moje mišljenje: eto šta se sve može kad se Srbin i Nemac slože. Ni engleska publika ništa im ne može.
Dragan Jovanov
