U ovoj pecaroškoj spskoj “Trilogiji” sve je izmišljeno, i lica i događaji, pa je svaka eventualna sličnost sa stvarnim životom nenamerna – čista slučajnost. Izvinjavam se i što nema slika, osim ove adekvatne uvodne fotografije (i zbog nje se izvinjavam), pa se mora čitati. Izvinjavam se i što je mučno dugačko. A posebno se izvinjavam što je tačno! Ali morao sam da napišem i treći nastavak “trilogije”, jer bila bi to “trilogija u tri čina” da je samo iz dva dela. I bila bi previše tužna, a ovako bar ima srećan kraj – otišao Milan, otišao da nikad ne dođe. Jer koji će...

Nezaboravna 2012. godina

Petar Petrović ima 50 godina, 40 godina pecaroškog i 30 godina radnog staža – a sada više ne radi, dobio je otkaz. Ali i dalje peca. Po zanimanju je vkv zavarivač, odličan i vredan radnik, pune tri decenije radio je u istom preduzeću. I sasvim pristojno zarađivao. Ima svoju kućicu, ženu domaćicu, i dvoje dece – nazaposlenog sina u zaposlenu ćerku. Naravno, ima i psa - vernog Žućka.

Među nama, pecarošima, poznat je po nadimku Pera “Kormoran”, jer je vrhunski ribolovac, ali nijednu ribu ne pusti - sve kući nosi. A kada upeca mnogo, ribu prodaje.

Petar je redovno odlazio na sve izbore i glasao. Prvo za SKJ – kao i većina Jugoslovena u SFRJ, pa za Slobu i SPS – ko i većina Srba, potom za DOS – ko i većina u Srbiji. Nikada nije bio član nijedne partije ili stranke. Glasao je redovno, u strahu da ga ne privatizuju, da ga zajedno s fabrikom ne (pre)prodaju. Stoga je 2008. glasao za evropski put - nadao se da će njegova porodica dobiti 4.000 evra (po 1.000 evra od akcija svaki član porodice).

Evre nije dobio, ali je dobio – otkaz!

Naime, kupilo njegovo preduzeće. Kupilo, mašine prodalo, radnike otpustilo. Pa preprodalo plac – izgrađen je veliki tržni centar na mestu njegove fabrike. E tu se sreća Petru napokon osmehnula – zaposlilo mu ćerku u tržnom centru. Radi u tri smene, radi i vikendom, ali svakog meseca ćera, ljubi je tata, donese 20.000 dinara u kuću. Od toga, i uz crkavicu koju donese sin, ljubi ga majka, preprodajom pecaroškog pribora na buvljaku, njih četvoro žive. Ali i to sve teže – na buvljacima je više prodavaca nego kupaca. Eto, na jedvite jade je sin, onomad, ispod "Pančevca", uspeo da nekom fanatiku „uvali“ ćaletov Sportex i Twin Power, kojima se Petar toliko ponosio, i na pecanju dičio. I to jedva, budzašto. Sada su im ostale samo dedine Germine i stari Kvikovi.

No, peca Petar Germinama sve u 16. Peca svaki dan. Peca na plovak, na dubinku, a u poslednje vreme sve uspešnije na fider (jer, kod komšuje, na kompjuteru čita povremeno trofej.info) ali više ne varaličari - nema čime. Prodao je i štap i mašinicu i varalice, čak i stare Abu Kilere i Big S-ove, koje je od svoga oca nasledio. A prodao je i čamac i staru Pentu. Peca Pera, ribom porodicu hrani! Peca danju, peca noću. Peca leti, peca zimi...

Dozvolu mu ćera, ljubi je tata, na rate kupila. Na rate, pa polako otplaćuje od plate.

Dođe tako 2012. godina. Pozvalo Petra i porodicu mu na izbore...

Noćima Petar nije trenuo, kalkulisao za koga da glasa? Pre je bilo lako: svi za SPS, pa svi za DOS... ali sada? I prelomi Petar: cela familija glasaće za SP(a)S. Jer su oni obećali da će pohapsiti lopove, ispitati sporne privatizacije, vratiti fabrike radnicima... Istina, sada sve partije govore da je privatizacija bila „banditska“, ali Petar najviše veruje otresitom ministru policije. A i zovu se Socijalistička Partija Srbije, kažu da će se žestoko boriti za obespravljene radnike.

Jedino ga brinulo da li će mu i porodica tako glasati. Jer sin sluša Beogradski sindikat i možda zaokruži Dveri, a supruzi se najviše dopada Tadić. Sreća što se Čeda u međuvremenu oženio, pa mu ćera više ne nosi bedž „Čedo – oženi me“.

Glasalo! Kad...

SPS će, izgleda, u koaliciju sa…?! Sada ispada da je Petar glasao za one koji su ga otpustili! Jer je u velikoj koaliciji i onaj koji je po 1000 evra obećavo?!

Eh, da su stvarno dobili njih četvoro po hiljadu evra, pa da je ’iljadarku negde uzajmio, mogao je podmititi komisiju i sada bi bio u penziji, pa natenane pecao. Kažu da 5000 evra košta penzija u Srbiji, tako se priča. Tačnije, toliko je koštala. Sada, posle izbora, ko zna – možda i pojeftini.

Jer u Srbiji pojeftinjuju mito i korupcija – nema se para. To je jedino što je pojeftinilo. Ali ni to više ne pomaže, kasno je - ni 2000 evra da je mito nema se više odakle. Jer je ćera, u međuvremenu, podigla kredit. Dinar pada, plata ista – a rata ko vrata.

Ma nek' je velika rata, samo da ne bude rata - teši ćeru tata!

Kad, opet stigao poziv, zovu ga da izađe na drugi krug izbora. Razmišlja Petar da proba za Tomu. Jer, sve je isprobao, za sve je glasao – ali nikad nije talasao. Uvek gde većina, tu i on. Ali za Tomu nije glasao ni kad je bio većina...

--------------------------------------------------------------------------------

Umro naš drugar Petar. Drugi krug nije dočekao. Nije bio najzdraviji ni kad ga otpustilo, ali ga dotuklo smrzavanje tog ledenog februara (zimi je odmenjivao sina ispod pančevačkog mosta, a tamo baš vuče promaja), prostata skroz popustila od danonoćnog pecanja (nije imao za kvalitetnu obuću, vuklo s nogu pa navuklo), a i jetra otišla od silnog alkohola. Eto, a pušio je dve pakle dnevno, no to ga nije dotuklo - nego pecanje.

Neka mu je laka zemlja!

Priča sa buvljaka iz 2013. godine

Sasvim slučajno put me naneo u Beograd, na poznati buvljak ispod Pančevačkog mosta, kome ribolovci iz milošte tepaju „Pančevac“ i gde se (pre)prodaje pribor za pecanje. Na mostu ne zastoj nego haos! Nije ga popravljalo još od kada ga je sagradila Crvena armija posle rata, pa se sada setilo da saniraju rupe - seku uši, krpe dupe. Gužva nesnosna, automobili stoje, ljudi pešice prelaze Dunav. A Dunav širok. Sreća što ne duva košava...

Međutim, pod mostom skoro nikoga – iako je petak! Nekada to beše dan kada su tu svraćali ribolovci pred vikend i ribolov, ne samo iz Beograda i okoline nego iz cele Srbije, pa su (pre)prodavci ranili da još u svitanje zauzmu mesto. A danas nijednog kupca – sami prodavci.

Šetam i razgledam, svega i ničega – uglavnom kineski bofl i pokoji stari Ambidex. Javljaju mi se prodavci, stari znanci. Pozdravljamo se, poznajemo se decenijama. Na kraju krajeva, kolega sam im bio još 1993. Ostarili oni, ostario ja – samo Ambideksi ne stare.

I tako nabasam na sina Pere Kormorana – Milana. Izjavim mu saučešće. Drugovao sam godinama s njegovim ocem, pitam kako ide, kako živi.

- Šta da Vam kažem gospodine Jovanov, vidite i sami, nema kupaca jer nema novaca. Sestra digla neki keš kredit, kupila ćaletu dozvolu, sebi neki mobilni, kevi dala da poplaća zaostale komunalije i struju, a meni 1000 evra. Sada vrtim tu hiljadarku i presipam iz šupljeg u prazno

- Može li se, gde nabavljaš robu? – pitam ga.

- Iš'o jednom u Mađarsku, nakupovao svašta za pecanje, ali kad saberem put, mito cariniku, a afu još nisam vratio, jedva da se koji evro može zaraditi. Sada, kada nešto prodam ovde i kupim – ima švercera više nego ikada. Dolaze redovno i vaši iz Novog Sada, probaju da prodaju, ne ide, samo gube vreme. A ni put, benzin i drumarina nisu više jeftini. Stoga od njih kupujem kada spuste cene skoro na nabavne, valjda im od afe nešto pretekne.

- Konkurišeš li, pokušavaš li da se zaposliš?

- Nema šanse! Sve sam probao, čak i da budem vozač u nekoj državnoj ustanovi. Ali znate šta mi traže – da se učlanim u partiju! Da se blamiram za 25.000 dinara mesečno, da budem šofer i vozikam glavonje koji mlate 5 ili 10 hiljada evra mesečno, neću. A kod privatnika ko kod robovlasnika - radi mi sestra u tri smene, a plata utri čina.

- Pa učlani se, neće kruna s glave da ti padne – nagovaram ga.

- Gospodine Jovanov, a u koju stranku? Koja će biti na vlasti – i dokle? Ma ko ih sve šiša. Ako je ćale uspevao celog života da bude svoj, ostaću i ja samostalan. Pa koliko izguram...

- Razumem te, ali godine prolaze, vreme ti je da se ženiš, decu da imaš.

- Kako, kad mi ni devojka ne radi? Da i nju dovedem kevi na grbaču. Jadna, pravi u kući torte i kolače za ove gospođe što se pogospodile pa ništa ne rade, za slave i rođendane. Ali sve je to ništa. Malo zaradim ja švercom i preprodajom, malo keva kolačima, a od sestrine plate skoro ništa ne ostane – ubijaju je rate. Te banke su gore od svakog zelenaša. Jebo ih onaj ko ih je u Srbiju doveo! Ima sestra momka, ali ni on nije zaposlen, nešto petlja oko kompjutera, razume se u to, pravi programe, govori engleski i nemački, fakultet završio na vreme... ali ni on nije član. Teško nam je bez ćaleta. Fali nam i on i riba kojom smo se hranili, a i prodavali. Riba je skupa, a ćale je uvek znao mnogo da upeca. Ma šta da Vam pričam, kad ste i Vi s njim pecali, znate kakav je bio.

- Znam, zaista mi je žao. A žao mi je što ni na sahrani nisam bio, kasno sam čuo.

- I to nas je dokusurilo, sahrana skupa a naši običaju da te bog sačuva - gosti se ko na svadbi. Ipak smo sve ispoštovali, čak i popa. Znate šta mi je pop odgovorio kada sam ga pitao koliko da platim njegovu uslugu: „daj šta daš – 200 evra“!

- Pecaš li – skrećem temu.

- Retko, nema ribe, troškovi veliki, benzin skup. Ipak odem povremeno u ribolov, ponešto upecam, ali daleko manje nego ćale. Ni dozvolu nisam kupio. Sedim uglavnom za kompjuterom, nabavio mi sestrin momak neki stari Pentium, surfujem, Vaš sajt redovno posećujem. Ali nemam adsl, spora mi je veza. A ni para nemam. Televiziju, sem sporta, skoro i da ne gledam. Čak i knjige sve ređe čitam, a ne ko nekad. Budem sa devojkom, igram se sa Žućkom – njemu, da ne poverujete, ćale najviše nedostaje. Navikao Žuća da s ćaletom ide na pecanje.

- Ne znam šta da ti kažem, znam kako ti je. Uostalom, u Srbiji 3/4 stanovnika živi tako – nikako. Ko zna, kakvo vreme dolazi možda ti se i ja priključim pod mostom, jer se u Srbiji svakih 20-ak godina istorija ponavlja. Preživeo sam 1993. „Kod Vuka“, možda preguram i 2014. „pod Pančevcom“.

- Hehehe. E moj gospodine Jovanov, nije ni približno isto – Vi ste ’93. prodavali Twin Powere i Hardyje, znam, pričao mi ćale, a sada se i Blue Arc prodaje na rate.

- Onda mi ništa drugo ne preostaje nego da se pod stare dane učlanim i ja.

- E, ako se Vi učlanite, upisujem se i ja!

- Ma učlanio bih se, ali kako kad u Srbiji nijedna partija nije monarhistička! Uf, prolete vreme. Hvala ti na ugodnom druženju i prijatnom razgovoru. Pozdravi mamu i sestru, i daj mi tog „lomljenog“ Shad Rapa i jednog Lusoxa.

----------------------------------------------------------------------------------------------

Kupio sam nekog Shad Rapa, vidi se da je dosta plivao, za 300 dinara i lusoxa „dvojku“ za 350. Nije mi bilo neophodno, ali jeste svaki dinar sinu mog pokojnog prijatelja – legendarnog pecaroša Pere.

Jedva je prihvatio pare. Eh, kakav otac takav i sin – dobri, siromašni i pošteni.

Krenuo sam polako nazad „Beovozom“. Ne stigoh, eto, ni da obiđem moje drugare Iku "Kineza" i Đoleta "Ribolovca". Na mostu je gužva bila još veća, kolona skoro do Pančeva. Automobili stoje, nervozni vozači psuju, a ovi što „popravljaju“ kao nešto rade, premeravaju i odmeravaju... dok ne prođe još jedan radni dan. Godine gospodnje 2013.

Poklon iz Kanade 2015. godine

Januar se otegao, otaljavam dane. Kad… ZVRRR!!! Uf, uvek me zvono sa ulaznih vrata prestravi, ili su ovi za struju ili za plin, trećeg nema - nemam kredit pa se uterivača ne bojim. Kad, običan poštar. Nije plavi koverat, nego paket. Za mene – pitam - ne mogu da verujem. I još iz Kanade?!

Platim poštaru ne baš male dažbine – a za poklon! Te carina “odokativna” (neće valjda onaj koji šalje poklon da stavi i račun koliko je platio!) plus transport, pa na sve zajedno pdv, te manipulativni troškovi otvaranja, pregleda i zatvaranja paketa (silan pos’o bre!), a zatvorili ga ko nogama! Ali u unutra – ikebana! Vobleri, autić – i pismo. Nestrpljiv, prvo čitam pre no što detaljno razgledam:

“Poštovani gospodine Jovanov,

Sve najbolje u Novoj godini, a ponajviše zdravlja i sreće. Redovno ulazim na Vaš sajt, Trofej mi je postao veza sa otadžbinom. Sada živim u Kanadi. Ne, ne vozim grtalicu nego raznosim pice. Nije lako, ali zaradim za skroman ali pristojan život. Uskoro mi dolazi i devojka, venčaćemo se u Torontu, i kako sada stvari stoje ostaćemo ovde. Znam da ste veliki rodoljub i ne volite što mladi beže iz Srbije, ali razumite me – bolje biti sit u tuđini nego gladan u otadžbini.

Šaljem Vam skroman poklon, u znak pažnje jer ste vi mome tati poklanjali gomile voblera. Znam da ste se žalili da u Srbiji teško nalazite Grand Ma i Turus Ukko pa vam šaljem nekoliko komada različitih dekora i veličina. Na Vašem sajtu pročitao sam priču “o onom koji sada spava” koja me je ganula iako ne pratim Formulu 1, a saznao sam i da sakupljate autiće i video da kukate kako Vam fali Šumaherov Beneton. Ja sam ga nabavio ovde preko e-baya, verujem da ćete se poklonu obradovati.

Vama i Vašoj porodicii mnogo pozdrava iz ledene Kanade šalje

Milan “Kormoran Junior”   

Grlo mi se steglo, oči ovlažile, ne mogu da verujem, Perin sin, uboga sirotinja meni šalje poklon. Ali… Pa nije moguće, bre!

Brišem oči, možda od suza ne vidim dobro, ali nigde Grand Ma?! Uzeli ladno na carini! Neka, tu bar su tu “banana finci” i legendarni Šumijev šampionski Benetton Renault B195 firme Minichamps u razmeri 1:43 iz ’95. godine, kojeg lovim na Internetu već niz godina. Kad…

E, kad se nisam šlogiro! Carinici polomili oba retrovizora na bolidu, iako je učvrćen na plastičnom na postolju i u kutiji pod tvrdim akrilnim poklopcem! Ma, ne slomili - nego otkinuli sa Benetona?! Oba! Izgleda i bacili, jer ih nema u kutiji. Čuo sam, priča se među kolekcionarima autića, da jao onome čiji paket dopadne jednoj dami, ona namerno, kao, kida ogledala. Valjda da se ne ogleda u njima, šta li. Ja u to ne verujem, jer nije moguće da joj je još i muž varaličar, ali kako je baš znala koje voblere da uzme? Pitala ga šta mu treba? Možda, ali ipak ne verujem, pravna je ovo država. Mada… Pa zar nisu mom drugaru Jovisu, od 10 bolida u paketu na tri polomili retrovizore! I još ga odrali na carini! Na tri bolida oba retrovizora – a ni jednog ogledala u kutiji. Kao da su namerno otkinuti pa bačeni…

Setih se, tako, početka 90-ih u Srbiji. Tada sam, baš iz Kanade, naručivao gomile voblera za moju prodavnicu “Trofej”, svaki mesec po pozamašan paket. Kako sam solidan promet pravio vlasniku kanadske firme, jednom mi je mister Luckye Lou uz naručene voblere (davao mi je i veliki popust!) poslao i poklon – nešto specijalno za ribolovce. E, kako tog specijalnog poklona nije bilo na spisku naručenih artikala ni na računu, nisam ga ni dobio. Uzeo carinik, ladno. Nadam se da je ovo bilo u paketu i da se nabo, ruka mu se osušila!

Naravno, nikad nisam saznao šta je stvarno bilo, jer me je bilo sramota da opanjkavam sopstvenu zemlju pred strancem i da pitam gospodina Lua šta je poslao pošto nisam dobio, pa sam mu se u sledećoj narudžbini toplo zahvalio na lepom poklonu.

Kao i što me je sada sramota. Ne zbog Perinog sina koji će sve ovo pročitati – zna on vrlo dobro kakva je Srbija pa je stoga i pobegao iz nje – stid me je, narode bre, zbog komšija i susjeda iz bivših ex YU republika koji na sajt masovno ulaze, pa će i za ove bruke saznati.

No, marim baš, kad ona ne žali mene, što da krijem da se stidim nje! Tačnije, nije me sramota otadžbine, nego države. Stoga u Srbiji ostajem do daljnjeg. Ne zato što imam već 62.godine nego što ne mogu da izdržim toliko sati u avionu, a bez pušenja. Daleko je Novi Zeland. A samo tamo bih emigrirao, tamo daleko - najdalje od Srbije!

Dragan Jovanov Glod