Čovek ujeo psa! Kažu da je to vest, a ne kada pas ujede čoveka. Ali vest da je rotvajler ubio svoju vlasnicu huji Internetom. I naravno, sve bruji od komentara - iako se ne zna šta se tačno desilo, zbog čega se tako nešto dogodilo itd. No, bar polovina, ako ne i veći procenat komentatora, okrivljuje psa. A ja ne mogu da verujem koliko ovde živi životinja koji mrze životinje, pa tako i pse.

Truju ih po ulicama, ubijaju u kafilerijama, bacaju u šahtove... ostavljaju, napuštaju iako su ih uzeli za kućnog ljubimca – ko da je pas njih izabrao a ne oni njega?! Muka mi je više da čitam od psima koje su dvonožni monstrumi ubili, odsekli šape, mučili, zlostavljali, sakatili i slično. Eto, kod nas više ljudi ujeda pse nego oni njih! A kada pas ujede... drvlje i kamenje na nedužne životinje. Ko da je priroda stvorila takve pse a ne ljudi. Ne bre, čovek je stvorio i zveri među životinjama i monstrume među ljudima!

Recimo, „moji seljaci“ većinom ne voledu životinje – iako skoro da nema kuće bez psa! Jer da ih vole, ne bi im „kera“ čitav život provela vezana na kratkom lancu, ispod kamare slame. Jednom dnevno (ili jednom u dva dana) bace im parče ’leba i ponekad sipaju vodu. I to je sve. A pas ih i dalje voli, vrti repom i skiči od sreće kad gazdu ugleda.

Ja sam u gradu mogao u dosta stanova mojih prijatelja da uvedem svog Baka – u svom rodnom selu skoro ni u jednu kuću?! Seljačku – ni u jednu! Jer pas je za avliju i, najčeće, lanac. Pas je za njih samo „zvono koje laje“ i ništa više.

Recimo, jedna baraba odvela psa u vinograd – da mu čuva grožđe. Naravno, vezala ga za drvo na metar lanca, i ostavila da čuva. Sipala mu baraba vode i otišla, vratila se u selo 7 kilometara udaljeno. Sunce upeklo, a baraba od danas do sutra nikako da se nakani da ode i nahrani psa. I još priča mom ocu kako treba ovih dana do vinograda, da „napoji keru“. Moj otac više nije živ, učitelj je bio, ali seljačkog porekla – ko i svi mi. Strašno se jedio kada neko vređa seljake, ali tog dana mu je opsovao mater seljačku!

Naravno da je moj Bak mogao u ćaletov stan, naravno da burazerov Badi živi sa mojom starom mamom u tom istom stanu. Naravno da sam izazivao podsmeh seljaka kada sam Baka sokacima šetao. Ali, marim baš...

A i moju suprugu baš briga što je smatraju „matorom ludačom“ koja čitave zime hrani pse lutalice. Nego kako to da na nju ni jedan pas ne zareži, nego čitav čopor trči za kolima – već po zvuku poznaju njen automobil.

Pse su po kućama, i u dvorcima, držala gospoda i plemstvo. I sada, u urbanim sredinama ima mnogo pasa po stanovima. Jer otuđeni ljudi traže prijatelje. Psa – i knjige! Upravo po tome možete unapred znati može li pas sa vama u posetu ili ne – po knjigama! Najlakše ćete prepoznati intelektualca po starom nameštaju i sobi pretrpanoj knjigama – kod takvog pas sme unutra. Ali ukoliko je u sobi nameštaj nov a od knjiga jedino „kuvar“ ili „sanovnik“ tu teško da može vaš pas. A ako ne može on, koji ćete i vi kod takvih.

Nekad su po seljačkim kućama mačke spavale na šporetu, ali danas se i seljačine pogospodile – retko ko da i mačku drži unutra, a kamoli psa. Ja sada nemam psa – imam mačku. Jer ne bih mogao da podnesem još jedan rastanak s Prijateljem. A i u godinama sam kada ne znam ko bi pre – kako bi on bez mene? Stoga mi je mačka dovoljna. Legnem uveče i gledam tv – počne „Staljin“ a ja gledam matorog Josifa kako se krije od lekara i kradomice puši. Moja trobojna lepotica leži mi na stomaku. Moja ruka  preko nje, a ona prede. I tako me leči, opušta, pa zaspim snom pravednika uprkos činjenici da su me čitavog dana s Interneta zapljuskivale vesti iz nesveti: rotvajler ubio babu, mačetom iskasapio komšiju, očekuju se nezapamćene poplave na proleće, Srbija se ka EU ubrzano kreće...

Kada sam u Beogradu, ponekad prespavam kod drugara koji živi u stanu na Novom Beogradu – on, supruga mu, dva sina – i rotvajlerka Maša. Razmeste mi trosed u dnevnoj sobi, a Maša se uvali u fotelju pored nepoznatog gosta i - zahrče. A ja napravim kardinalnu grešku – obratim joj se sa: „Mašenjka moja“. Ona tada skoči na mene... i celog me izliže!

Da, rotvajleri napadaju ljude.

Dragan Jovanov Glod

P.S. Iz teksta se nazire da li više volim ljude ili životinje. Pa naravno, šta je tu čudno kad hronično patim od nedostatka prijatelja, a pas je Prijatelj nad prijateljima. A kada ga džukela izbaci na ulicu postaje nesrećna i gladna lutalica a ne džukela. To samo mogu biti njihove gazde.