Ne znam tačno za koga se veže ova anegdota, pominju se i Miloš Obrenović i Nikola Pašiš, ali i nije toliko bitno jer su obojica vodili dosta sličnu „pragmatičnu“ politiku. Uzmimo stoga da je Pašić ovako „osluškovao“ glas naroda. Elem:
Nikola Pašić je često je pitao sekretara šta kaže narod.
Psuje vlast – odgovori sekretar.
Dobro je, povećavaj porez – naredi Pašić.
Šta sad radi narod – opet pita.
Strašno psuje vlast, ali najviše Vas, gos’n precedniče – odgovori sekretar.
Dobro je, još povećaj – reče Pašić.
Šta sad radi narod – upita Pašić..
Ćuti, čak i ne psuje – odgovori sekretar.
Popuštaj, hitno smanjuj porez – naredi Pašič.
------------------------------------------------------
"- Zašto ne loviš ribu? Izgleda velika ludost, što i jest, ali postane najveća strast. I brani čovjeka od njegovih ludosti. Svijet se može rušiti, a ti ćeš, nepomičan, buljiti u vodu.
Najveća mudrost u životu je da čovjek pronađe pravu ludost.
Da je vlast pametna, naredila bi svima: udicu u šake, pa na rijeku, lovi ribu! Ne bi bilo buna ni nereda. Kažem ti: lovi ribu, Ahmete Šabo!
- Ne mislim dizati bune, nije mi potrebna nikakva ludost. Miran sam, kao što vidiš.
- Isuviše. Toga se i bojim. Bojim se šta će biti kad se probudiš. Lovi ribu, Ahmete Šabo!"
--------------------------------------------------------
Eh da su Pašić ili Miloš pročitali „Trđavu“... ali nisu – Meša Selimović je to napisao tek 1970. godine. Istina, i da je roman pre napisan Milošu ne bi vredelo jer je bio nepismen, ali bi Pašić sto posto dozvolio besplatno pecanje – pa povećao poreze.
Danas pecanje nije besplatno ali narod peca – mnogi ribolovci su čuli za „lovi ribu, Ahmete Šabo“. Poneki čak i za: „najveća mudrost u životu je da čovjek pronađe pravu ludost“, ali je malo ko više čitao, dalje nije išao od citata sa Fejsbuka. Stoga psuju... a pecaju?! Psuju vlast koja im je omogućila da pecaju. Iako ribolovce bije glas da ćute, mnogi psuju i dok pecaju.
Ali ne pecaju svi! I tu je kvaka: kako što više naroda neterati da peca? Kako oterati penzionere, studente, nezaposle... na vodu? Jer dozvola za pecanje košta, za hjihove prihode previše. A njih je baš mnogo, opasno mogo!
Dozvoliti pecanje bez ribolovačke dozvole! Odneseš ček od penzije, indeks, ili potvrdu s biroa da si nezaposlen i u udruženju ribolovaca dobiješ gratis dozvolu. Jeste da bi država ostala bez dodatnih prihoda, ali gubitak je mali koliko je dobitak veliki – nema opasnosti. Osvane divan sunčan dan, ubio se za demostracije, ali na ulicama nikoga – svi su na vodi, pecaju...
Oni drugi, zaposleni kod privatnika ili u državnim firmama nisu čak ni potencijalna pretnja: em su malobrojni, em ne dižu glavu od posla ni vikendom, em u državnim firmama ćute ko ribe. Tako bi dozvole za pecanje kupovali jedino vlasnici firmi i zaposleni na državnim jaslama – ako im je do pecanja. Stoga bi trebalo dozvola da poskupi, da se tako korisnicima voda bar delimično nadoknadi gubitak zbog brojnih gratis dozvola.
I tako bi Srbija zanemela, pecala i ćutala – ali to ćutanje više ne bi nikoga brinulo, jer Srbi ćute da ribu ne poplaše a ne da vlast zaplaše. I ćutali bi mesecima, godinama, decenijama... sve dok ribe bude u vodama. A ako se riblja populacija bude smanjivala oni će još više, još upornije pecati... i puštati! Srećom pa je „Uhvati i pusti“ već postala masovna pojava...
Eto. Prema tome prijatelji moji, kada mi citirate Mešu (s Fejsa) i terate na vodu „da se lečim“ znajte da sam ja pročitao „malo“ više (knjiga). Stoga ne ćutim, jer je ćutanje odobravanje. A ja se ne slažem. Stoga pišem. Da bih mogao da dišem.
Pišem u nadi da će opet doći vreme kada će dozvola za pecanje biti svima lako dostupna, ma koliko koštala. Tada ćete pecati kao mi nekada – vikendom, kampovati za vreme godišnjeg odmora, a radnim danima tek ponekad eventualno „proluftirati pribor“ – pred veče prošetati do vode i gledati penzionere kako pecaju. Među njima ću buti i ja... ako preteknem dotle.
Ahmet Šabo
P.S. Slika soma na ražnju je s Fejsbuka, ne znam gde je snimljena, ali je vrlo provokativna – dimljena somovina. Valjda nije masna.
