Cirih, a u Banatu! Lepa, čista varoš – ki upisana. Banke na svakom čošku, ma na svakom koraku – jedino nema satova. A baš su časovnici neophodni. Uostalom, Fema je još onomad nosila budilnik oko vrata. Fema je, ko ne zna, baš iz banatskog Ciriha. Da joj je još tada bio neophodan čisto sumnjam, ali danas je nasušna potreba. Zbog nindži – banatskih nindži!

Elem, moja Radojka nije Fema, a bila je na pošti u tem Cirihu. Kad tamo neljudski red ljudi. Od četiri šaltera rade jedva dva, tačnije: raduckaju, pa potom samo jedan – primopredaja na prvom. I umesto da ako ne radi šalter 1 proradi bar broj 3, jok, radi samo broj 2. Beše tačno 12 sati i 47 minuta kad joj stiže SMS. Ali kako sad da čita poruke i telefonira kad je upravo stigla na red, na šalteru plaća silne uplatnice, a iza nje ogroman red sve nervozniji. Ma, pogledaće ona poruku posle, moja Radojka je duševna žena...

Kasno beše, prekasno! Iako je od pošte do parkiranih kola jedva minut hoda, zakasnila je. Zakasnila čitavih 7 minuta – isteklo parkiranje, bre! Parking istekao, ali je nalog za plaćanje nindža istakao! Nalog ispisan tačno u 12 i 54, sedam minuta posle isteka parkiranja – bilo je plaćeno do 12 sati i 47 minuta. Radojka je stigla u 12 i 55, i koju sekundu preko. Pogledala, osvrnula se, potrčala panično parkingom... uzalud – nindže-kontrolora nigde, nestade u vidu „onog“ dima!

Kolege vozači joj kažu: ma nema ni minut kako je bio tu, ostavio kaznu i u zemlju propao?! Nije sačekao ni „akademskih 15 munuta“, ma ni ljudskih 10. Osvrnemo se unaokolo nanovo – nema nindže. Ona obiđe parking s jedne strane, ja s druge – nema ga. P. dim je bukvalno zdimio! A kasno sam se setio da pogledam po drveću, jer nindže skaču iz mesta i po četiri metra u vis, možda se u krošnju sakrio pa odande vreba. Ma i bolje što je pobegao, da sam ga zatekao ovako besan, sad bi nindža bio zdravo bolestan!

Jer, naravno, okolo je nekoliko luksuznih kola nepropisno parkiranih, ugrožavaju saobraćaj i ometaju prolaz pešacima, ali njih nindža na dira, ne sme jer su registracije ciriške, verovatno nekih lokalnih šoguna. A naš autić je em neugledan em je registracija Petlovca.

Platili smo sat parkiranja 35 dinara, plus kažnjeni sa 700 dinara zbog 7 minuta. Minut parkiranja 100 dinara, Cirih je to, bre. Nije mi jasno zašto nije svih 1000. Toliko je zatvorski dan, pa da se odužim ko čovek – a da lešinarima ne platim ni dinar. A možda je to neka „akcija“, samo zašto nije onda 699,99 dinara nego okruglo 700?!

Evo zašto banaCki Cirih neće nikad biti grad: ne postoji gradski prevoz. Pa ili šipči pešice od autobuske stanice, iz centra premeštene pa bogu iza nogu smeštene, ili plaćaj taksi. Divljih taksista je ko pleve, jer autobusa iz okolnih sela skoro i da nema, jedva jedan bus dnevno. A kolima se ne sme zbog brojnih nindži – opakih kontrolora parking servisa. Kako je skoro čitava varoš proglašena parkingom, nindže se umnožavaju ko pečurke posle kiše. Čik se parkiraj ako možeš, čik stani ako smeš – posebno ako nisi iz tog „grada“.

Jedina uteha je što put koji vodi u EU, tj. u Rumuniju, sada više ne prolazi kroz Cirih nego ga u širokom luku zaobilazi, tako da nema potrebe da iko u varoš zalazi. Savetujem vam da je i vi zaobilazite, čak i ako vam se dolazi na Berbu grožđa.

No, ukoliko ste se baš striktno nameračili na „grožđenbal“ budite oprezni, nabavite tačne satove, precizne ko „švicarska štoperica“ legendarnog Mladena Delića. Trebaće vam. Jer je Vinko Lozić za predstojeći bal grožđa i vina još dodatno ajačao svoje legije novim nindžama, da dostojno sačekaju svakog gosta na četiri točka. Koliko ih trenutno ima ne zna niko, ali sigurno mnogo. Jer je broj ovog našeg 400, tj. to je šifra tog hrabrog nindže-kontrolora koji je cedulju ostavio pa zdimio. Zdimio bukvalno u vidu p......g dima. Jao si ga nama ako je to redni broj. 400 komada bre, a možda i više.

Eto, valjda vam je sada jasno zašto je Sterijina junakinja nosila veker oko vrata. Eh, da je moja Radojka imala budilnik da zazvoni u 12 i 47, pa da batali red i pojuri do kola, možda bi zatekla nindžu na (ne)delu, a ja ne bih išao u buvaru zbog 700 dinara. Jer platio nisam. Ali napisao jesam!

A vi, prijatelji, pročitajte pa šerujte – delite internetom, upozoravajte kolege vozače da u Cirih-varoš ne zalaze, osim ukoliko nisu bankari, svejedno iz kojeg, ovog banatskog ili onog švajcarskog. Jer su cene parkiranja u oba iste.

Ruku na srce, banatski Cirih ima svega jednu manu – što je daleko od grada. Jer u pravim gradovima tolerišu istek parkiranja bar 10, pa i 20 minuta. Ali ovde je sve švajcarski precizno, a vreme je novac – minut 100 dinara. Ali vaše izgubljeno vreme po šalterima niko ne plaća.

Ne, nije grad - i tačka! Jer tako se ni na Divljem Zapadu ne pljačka.

Posebno iritira što na uplatnici od 700 dinara piše: „Uplata za posebnu kartu“ – posebna, ajde?! Ko da sam neki ViP koji će se čitavog dana parkirati gde god mu prdne na pamet. A u fiskalnom računu priheftanom uz „ViP kartu“ stoji odštampano:

Opažen u: 12:54:04

Izdato u: 12:54:04

Napomena: Nema kartu

E, nije nego – ima kartu, i to plaćenu, ali isteklu! I kako je to i opazio i u istoj sekundi izdao?! Pa kad je, bre, brže-bolje napisao. Eto zašto su to specijalno istrenirani kontrolori, prave banatske nindže. A svi mislili Lale spore pa ne smeju u padobrance, jer dok izbroji da padobran otvori: ta jedaaaan, ta dvaaa... već breči o zemlju.

Garantujem da je moj ubogi automobil opažen čim je parkiran jer registracija nije Cirih, ali se čekao pravi tajming. A možda je nindža tih 7 minuta i čekao da se pojavimo, da se nagodimo polak-polak, pa je razočaran otišao - nije znao da ćemo stići minut kasnije. Ili je, pak, znao da  je poganštinu učinio pa se brže-bolje izgubio.

No, na kraju i posle svega, ukoliko se gradonačelnik (tj. varonačelnik) Vinko Lozić izvini u ime svog ninže broj 400, i stornira „posebnu kartu“ (još nekoliko dana ima fore dok me ne u’apse da svoj dug otadžbini odužim!) ja ću ovaj tekst povući sa interneta – jedino što treba je da se javi na adresu:    

Radašin, Petlovac na Morave

P.S. Da se razumemo: mi jesmo prekoračili vreme. No, nismo se nepropisno parkirali, nego smo legalno sat vremena platili ali smo malkice, zanemarljovo malo, okasnili. Međutim, kazna je neprimerana učinjenom „grehu“. Toliko surova kazna da je zaslužila da je, eto, što više naroda vidi. Jer nije mi toliko žao 700 dinara koliko je postupak brutalan i necivilizovan, a sve zbog svega 7 minuta. Pa majku mu, recimo na skener u bolnici se čeka po tri meseca i nikom ništa, a kada napokon stignete na red – ukoliko u međuvremenu ne crknete – on se pokvari. Kamo su, bre, nindže u zdravstvu, kamo na šalterima, po vozovima... Jer cela Srbija debelo kasni, kasni skoro čitav vek – i još više će. Ali ukoliko je banatski Cirih primer tačnosti... mani ga Mito - bolje je u mom Petlovcu, gde i rashodovan kombajn možeš parkirati ispred kuće da stoji godinama na sokaku, jer se ništa ne plaća. No, ko zna,  kad civilizacija i tamo stigne možda se i po šorovima seoskim pojave nindže. Da uteruju pare u kasu... gradsku! Ili ko zna čije džepove.