Život na strani se svodi na klackalicu. U početku ste oduševljeni novim, ušuškani neznanjem i zavaljeni u udobnosti eskapizma. Onda kada ta faza novog prođe i nova sredina postane dom, krenu slični izazovi kao i pre, samo mnogo dalje od kuće i u kontekstu u kom niste odrasli. Razočarate se, ali vas i vreme promeni, a prvo vraćanje nazad podseti na to da vi više ne pripadate ni tamo ni ovde. Izgubljeni ste u međuprostoru ali vam svi kažu da je život na strani jedino rešenje , i odlučite da je možda ipak bolje ostati tamo iako se nikada potpunosti ne pomirite sa tim.

Zauvek stranac

Ovo nepomirenje potiče od toga što ste vi zauvek stranac tamo u nekoj zemlji. Tamo vas niko ne čeka. I gradite sve od nule. Nema ulica u kojima ste se igrali i komšija koji vas spontano pozdrave pogledom. Sve počinje od nule. A nula je mnogima puno dalje od onoga što su oni spremni da iskoračaju.

Ignorisanje kompleksnosti društvene integracije i koliko je teško uklopiti se u društvo u kome niste odrasli je i osnovni nedostatak većine tekstova o emigraciji. Od običnih konverzacija, do bontona i navika koje su jednostavno drugačije i sve to posuto slatkim akcentom koji stavlja do znanja da niste odatle. To stvara jedan osećaj nelagodnosti koji, poput kamena u cipeli, uvek vučete sa sobom. Vi možete na kamen da se naviknete ali vam nikada neće biti ugodno.

Odavde i potreba naših ljudi da se u inostranstvu drže zajedno. Ne toliko zbog jezika, vegete i plazme koliko zbog sličnih kulturoloških navika koje teško menjate. Pričao sam već o individualnoj prirodi američke kulture, nasuprot evropskoj koja je više okrenuta ka zajednici. Jedni idu u teretanu i gledaju Netflix, drugi igraju fudbal i ispijaju kafe. Ljudi deluju hladno, nedruželjubivi su, misle samo o novcu…

To nije zbog toga što je to pogrešno, već zato što je to kontekst na koji niste navikli. Isto se dešava i sa njima kada dođu kod nas. Prilagođavanje zahteva mnogo komprimisa i nivo fleksibilnosti i socijalne inteligencije koji malo ljudi poseduje te odavde usamljenost i nostalgija.

Stalno preispitivanje

Ubrzo provedete dovoljno vremena da uživanje u tome što ste deo srednje klase postane svakodnevnica. Imate dobar posao, kupili ste auto koji ste dugo želeli i iznajmili kuću sa velikim dvorištem, ali tu negde i sve staje. Vi se podignete na viši standard, imate više novca i sve o čemu ste sanjali ali su oni problemi sa početka i dalje tu. Beg maskira problem, ali ga i ne rešava. U tom trenutku dovodite u pitanje i dolazak jer ono za čime ste žudeli nije nužno donelo ono što želite, a nostalgija učini da ono čega ste se odrekli vredi mnogo, mnogo više od toga. Ovde kreću misli o povratku, tom konceptu koji od kuće deluje nemoguće, ali negde tamo na strani on je rešenje koje jedino ima smisla.

Potreba za višim ciljem

Zbog ovoga odlazak radi odlaska nije rešenje. Ako odlazite sa Balkana nezadovoljni životom i svime što se dešava, verovatno ćete završiti nezadovoljniji tamo negde daleko. Kontekst će biti izmenjen, i osnovni egzistencijalni problemi rešeni, ali svi oni problemi koje nosite duboko u sebi će postati samo još gori. Zbog toga je neophodno da postoji viši cilj vašeg odlaska, a ne samo želja da tamo negde perete sudove i od toga živite. Potrebno je da imate ideju koja će vas voditi tokom svih tih teških trenutaka.

Jedna od tih ideja je da je odlazak zapravo borba za generaciju koja dolazi posle vas. Kažu da je druga generacija ta koja uživa sve benefite nove sredine. Oni odrastaju i formiraju se u istoj, nemaju slatki akcenat koji donose iz daleka i spremni su da iskoriste to gde jesu za svoje dobro. Oni nemaju problem društvene integracije koji vas sputava, već vide samo prilike (koje mogu biti i dobre i loše). Ovo je plemenit poduhvat ali vrlo često i prevelika žrtva za nešto što se za 15 ili 20 godina možda neće ni desiti.

Druga ideja je karijera. Objektivno postoje limiti onoga što profesionalno možete uraditi na Balkanu, ako niste u IT svetu i nije bitno gde se nalazite. 10 ljudi iz mog odeljenja u osnovnoj školi je sada van zemlje. Oni su doktori nauka, bave se enkripcijom, izgradnjom proizvodnih postrojenja i dizajnom čipova i za njih nema puno mesta u Srbiji. Oni prolaze kroz sve ove probleme ali su i pozivom uslovljeni da budu tamo gde jesu i nemaju puno izbora. Međutim, ljudima koji su na ovom nivou, karijera i jeste više cilj jer su željni dokazivanja i onda im profesija daje viziju koji ih održava tu gde jesu.

Dobra stvar je videti stvari sa strane

Naravno, stvari nisu obično crne ili bele i postoje prednosti obe strane. Ali, napomenuću još jednom – odlazak radi odlaska nije rešenje. Dobro je otići i videti, iskusiti neke druge stvari i staviti sebe na test – uporediti se sa ostatkom sveta. Istina je i da se svet menja, i da će putovanja biti sve učestalija, a ideja života u jednom mestu sve manje zastupljena (poznato još i kao hypermobility).

Isto tako, nije strašno ni vratiti se. Iskoristite prednosti veće zemlje, naučite, povežite se sa onima koji vam mogu pomoći u budućnosti ali ne stidite se da se vratite i živite blizu onih koje volite. Ovo je jedna od primarnih potreba, i vrlo legitiman razlog da se vratite. Sa godinama shvatite da stvari nemaju vrednost, a ljudi imaju ograničen vek trajanja i da im treba posvetiti vreme dok je to moguće.

Ljudi se plaše povratka jer vide samo loše stvari, na isti način kao prilikom odlaska što vide samo dobre tamo negde na drugoj strani sveta. Kada se realnosti izjednače odluče emocije. Na kraju svi mi potajno želimo da iza sebe ostavimo neki trag i to je mnogo lakše uraditi tamo gde ste odrasli i gde ljudi pričaju isti jezik; gde možete da se izrazite na način na koji ste navikli i na način koji vam najviše odgovara. Sigurno previše romantizujem stvarnost, ali verujem da će ovo i biti razlog mog povratka onda kada se isti desi. Teško je biti heroj tuđe ulice. Daleko od toga da je nemoguće, ali nekako verujem da mnogo više znači onda kada to uradite tamo gde vas znaju i gde je to mnogo manje očekivano.“

Nebojša Radović

Nebojša Radović već neko vreme živi i radi u San Francisku i posle mnogo pitanja kako otići negde „preko“, odlučio je da napiše pismo u kome će zainteresovanima ponuditi svoj odgovor.

Tekst sam pronašao na internetu (izvor: www.kreativnisvetbalkana.net) i veoma mi se dopao pa ga prenosim u celosti, samo sam naslov promenio u „Heroj tuđe ulice“. Čini mi se da su precizno markirani razlozi „za“ i „protiv“ odlaska pa nije loše da pročitaju svi koji bi „preko leba pogaču“. Naravno, ko nema ni za leba neka ode bez dubljeg preispitivanja – uostalom takvi obično ništa i ne čitaju. Istina je da ovde „ponovo cvetaju tikve“ (ako su ikad i prestajale“) ali ako je "Vrapče" morao da pobegne zar baš i Vi morate da odete. Ako svi odete ko će ostati da se bori i menja Srbiju (ili Hrvatsku, Bosnu... svejedno).

A ako baš morate da odete, bar razmislite o tome da se vratite - op. ur.