Gledah nedavno nekog povrtara sa juga Srbije kako se vajka na otkupnu cenu iako ima divno uređen plastenik i paradajz ko upisan, sav jednak, crven, pa još sas zelenu peteljku u gajbice sortiran. U Vranje nema laganje – tri kile kruške, dve kile drške, hehehe. Jeste da sa peteljkom deluje svežije, ki ubran pre polak sata, ali brate sve je to optička varka – star je već 2-3 dana, a take je sorte da može biti „svež“ bar još nedelju dana, ako ne i duže.

Šetam pijacama i gledam, moji Banaćani svi odreda prodajedu baš take paradajzle! Ajde?! Neverovatno, svi imaju isti paradajz, iste veličine, oblika, boje... i cene. Naravno, oči nikad nisu site, pa poneki nestrpljivici i kupuju te plastične rajske plodove bez mirisa i ukusa, ali prekrasnog izgleda. Ko jagode do mesec dana pre...

Naravno, kod kuće shvatite da nije domaći, čim ga skalpelom presečete (nožem teško), iznutra je beo, ko s repom ukršten – toliko je tvrd i takvog je ukusa. Spolja gladac a iznutra jadac!

Eto zašto je otkupna cena niska – Srbija je ovo, zna uboga raja šta je paradajz a šta GMO sranje, pa čim stigne domaći, iz bašta, eto nama volovskog srca da uživamo – neće narod da kupuje sorte koje dugo traju ali ukus nemaju. Uostalom, zašto pominjani Južnjak nije u plastenik zasadio srcasti paradajz, ili neku takvu slatku sortu? Zato što ne traje dugo, ubranog moraš brzo da prodaš ili o'ma' pojedeš – inače odoše pradajzle i male i velike, i okrugle i ćoškaste, u šerpu za kuvanje.

Ista je priča i sa voćem i sa povrćem. Već pomenuh jagode, ali šta je sa jabukama, ima li ih u Srbiji? Ima! Nažalost, biće sve više onih zamamnih lepotica, recimo neke jonagold (ili tako nekako) za koje je (gledao na televiziji emisiju o poljoprivredi u EU) u procenat obavezno koliko posto smeju biti žute a koliko crvene, i u milimetar tačno određenog prečnika?! Još samo da su četvrtaste da se lakše pakuju u gajbice...

A kod mog drugara u bašti rodila petrovača toliko da miriše cela avlija ali i polak sokaka pride. One meke, mirisne, neprskane... Samo ne mogu da traju mesecima dok se ne prodaju. Ali i ne moraju, pojedu se odmah ili izrendaju za kolače.

Što se povrća tiče, evo već sam skoro dotukao treću teglu krastavaca iz vode, one koji tri dana stojidu na suncu. A krastavci kako koji, neki pravi neki krivi, ali svi zdravi i ukusni. Čak se ovi krivi (koje EU krivi što nisu pravi) bolje uklapaju u teglu, jer je okrugla, hehehe.

Bostan! E, i tu smo napredovali ka EU – već godinama ne naleteh ni na jednu žutu lubenicu! A zdravo sam voleo da malo promenim boju. Uzalud, nema žutih! Valjda što su žute uvek bile slatke ko med (da nisu baš žute od meda?), i male i velike. Ali, izgleda, i njih zabranilo, sme se samo crveno. Ko paradajz, jagode, jabuke... sve po P.S. Unije. Jer ukoliko želimo da izvozimo moramo da proizvodimo ne zdravu hranu ukusnu i mirišljavu, nego onu koja lepo izgleda i dugo traje, da se ne kvari dok se transportuje i po magacinima „hiper marketa“ lageruje.

Eto, napisah jer se iznervirah – Leskovčanin a gaji paradajz od plastiku?! Pa neće valjda i za paprike da nam briselske ćate odrede koliko smeju buti ljute? Ako uopšte smeju. No, tako je kako je – biće šta će biti. Ali ja se nadam da se u Leskovac McDonalds nikad neće otvoriti!

Dragan Jovanov Glod