Један леп дан и једна од ствари где можемо наћи снагу и повратити самопоштовање а бити у природи...
Желим да покажем једно лично и задовољство једне групе људи учињеним. Кренуло се као и обично што се креће, лична иницијатива. Ја и још један другар. Пчели смо да скупљамо смеће у реци, у мом родном граду Брусу, где активно не живим од средње школе али сам ипак често тамо. Кад сам кренуо нисам ни замишљао докле ћемо и хоћемо ли стићи, нисам видео а ни сада не видим крајњи домет али верујем да имамо циљ и да ћемо га достићи. Осмислио сам назив, Чисте реке Србије - за Расину и њене притоке, и кренуло се...
Обавили смо осам акција чишћења реке Расине од ушћа Грашевке и узводно до изнад села Кобиља. Прешли тока око 4-5 км рекао бих одокативно и изнели више од 400 џакова смећа. Просечно нас буде 10 а били нас је једном и 17. Да ли је могло да нас буде више, верујем, сигуран сам да је могло. Да ли ће се смеће опет накупљати, могуће је али то није изговор. Да ли смо могли да очистимо 10км, и то је могуће али ово није прича о томе. Ово је прича о томе да МОЖЕ, да НАС има, да нису сви исти, и да је лаж да баш ништа од нас не зависи. Радимо из душе, ми љубитељи природе. Бранимо наше наслеђе и чувамо га. Бесплатно, јер то је и дужност у миру. Дајемо пример да није све у новцу. Добијали смо и џакове од људи, добијали и пљескавице од кафеџија за паузу. Препознају се добре намере. Штампао сам мајце, уз помоћ породице, из сопственог џепа и уз помоћ неколико добрих људи. Лепе су. Постоји и инстаграм страна, Чисте реке Србије где можете слати своје акције и ширити даље овај талас повратка себи самима и свом духу. Мора се искорачити из зоне комфора, ма колико мали он био. Не може се овако живети. Себично, за динар, за ручак, за сад. Има нешто иза нас, ја гледм у то и то ме испуњава, много више него плата која је таква каква је.
Ево како се лепи догађаји рећају и како добре мисли и дела гурају један други. Често сам бивао у Кривој Реци, то је село на обронку Н. П. Копаоник и живописно је. Има своје проблеме (хидроцентрале о којима сам писао), има своје лепоте и суровости планине, малине али има и велико страдање. Године 1942 у тзв Операцији Копаоник, СС дивизија Принц Еуген (формирана непосредно пред ову акцију од подунавских немаца ондашње Југославије уз садејство Бугарске армије), сравнила је са зељом житеље овог села. Под оптужбом да је ту штаб мајора Драгутина Кесеровића, не нашавши исте, сручили су бес на ово лепо село. Страдало је око 300 људи узраста од 6 месеци до 85 година. Злочини су били стравични и добро документовани јер је требало народу утерати страх у кости иако је широј јавности релативно непознат. Трајни ожиљци у овом крају су остали али ипак ишло и гурало даље као што је и ред у нашем народу.
О значају акције довољно говори, да је Хајнрих Химлер, лично дошао хеликоптером и на своје велико задовољство извршио смотру новоосноване дивизије. То се збило у Краљеву. Нећу више о историји али рећићу како смо ово страдање претворили у боравак у природи и једно лепо сећање потмака и поштовалаца.
Дана 14.октобра 2017год одржан је први Бруски марш, од Бруса до Криве Реке у дужини од ок 21км и висинском разликом од око 800м. Дан је био прелеп и сви смо се лепо дружили, провели и сетили се наше и болне и посебне и славне прошлости. Видимо се догодине да упознате Бруски крајолик.
Одатле ја црпим своју вољу, своју веру и своју снагу. Овај народ има будућност, јер имао је славну прошлост са много успона и падова али никад није посустао. Био борац за правду, слободу и чувао своје достојанство. Зато вам ја предлажем. Чистите своје реке, планине, дворишта, обележавајте своје датуме и споменике на локалу, пазите их без обзира на епохе. Колико их негујете толико ће вас други поштовати а имамо одакле да учинимо да будемо поштовани. Само да се прво самопоштујемо али и да не гледамо само динар и интерес. Стање духа је много битније. То је мој предлог. Не треба вам новац не требају вам изговори, само крените. Много је лепо и корисно дати личну жртву за добру и свету ствар.
Све најбоље, Александар Милутиновић
П.С.
Волео бих да постоји нека, да кажем обавеза, ако већ није Државни план, да се на пар дана или 10, 15, 30 људи из различитих делова Србије упознају и друже, да ови из Врања иду у Кикинду, сомборци да посете пироћанце, ужичани зајечарце, сјеничани панчевце итд...нешто што је некад било кроз армију. Фали нешто тако, не можемо учаурени сваки у свом атару. Повезанији смо и јачи и бољи и боље се разумемо. Или ево нек чистимо смеће једни код других...дођите код мене у Брус кад буде следећа акција. Мој мејл је Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. . Јавите се
