Primam opkladu da ukoliko krenete od Pančeva ka Vršcu ni u jednoj njivi nećete videti seljaka sa motikom! Ali ćete videti na desetine traktora kako iza sebe vuku rezervoar sa otrovom i besomučno prskaju oranice! Čisto sumnjam da seljak svake godine šalje uzorke zemlje na ekspertizu, da stručnjaci provere kvalitet zemlje i stepen zatrovanosti. A prska se (tj. ne kopa) već dve decenije i duže. Pa gde će im duše.
Ali ne prskaju se samo oranice, prskaju se i bašte i okućnice! Totalno „totalom“. Sve se prska: žitarice, voće i povrće. Prska se besomučno, protiv svega i svačega, jer su takve sorte, nežne i neotporne – ali na oko lepe. Sve neke čiji su plodovi krupni, iako bez ukusa i mirisa, koji bez prskanja ne uspevaju. „Zdrava hrana“ prvenstveno mora lepo da izgleda.
Probali supruga i ja da ne prskamo. Svako popodne ručno „brali“ krompirove zlatice sa listova, i jaja položena ispod lista skidali, na stotine buba i hiljade jajašaca! Svakog dana, ali uzalud – od krompira ništa. Sada prskamo! Sve, ne samo krompir... ali pazimo na karencu, strogo pazimo! Ali kako da pazite vi, koji kupujete na zelenim pijacama i po „šoping molovima“? Nikako. Evo istinitog događaja od pre nekoliko dana:
U poljoprivrednoj apoteci kupuje seljačina neki otrov. Prodavac ga opomenu da pazi, da je karenca čak 90 dana, što će reći da tri meseca od prskanja plod nije za ljudsku upotrebu. Na to će mu seljačina: „znam, ja moje za jelo ne prskam tim sredstvom, prskam samo ono što je za pijacu“. Eto zašto je taj seljak „seljačina“!
Kako ono što je opasno za ljude može biti bezopasno za voće koje jedu ljudi?
Verujte, nema ploda koji nije prskan! Ne postoji više zdrava hrana – bar ne u Vojvodini! Postoji samo ono što ste vi lično uzgajili i na karencu pazili, i ono što ste ste kupili. Ako ste primorani da kupujete, neka vam je Bog u pomoći. Ne postoji zdrava hrana, postoji samo manje ili više zatrovana. Ja, eto, jedem manje otrovnu, živeću duže... osim ukoliko me srčka ne stefi dok kopam. Da, kopam baštu redovno, ujutru i pred veče, po sat i po dva. I korova nema a bez prskanja, za travu je motika i dalje zakon! A prskam tek ono što moram, i pazim kada i koliko. Jer to ja jedem!
I ovo je istina: kupili negde oko Nove godine 2016. kilu-dve pomorandži. Uglavnom pojeli, ostale dve nekim čudom zaturene u špajzu... do proleća! I u aprilu (ili maju – ne sećam se tačno!) 2017. nađoh ih slučajno. Da ne poverujete, tvrde, ni malo trule, a stajale 4 meseca! Pa čime li su prskane nanu li im naninu (da nije onim što stavljaju u kiselo mleko da traje dva meseca)?! Zafrljačio sam ih na đubre, da ih moje očo više ne vide! Zimi, kad nema svežeg voća, ne jedem više ni domaće kupovne jabuke – sve je to prskano do bola. Jedem kompote koje mi supruga spremi od zdravog, sveže ubranog (minimalno prskanog) domaćeg voća. Upravo sređujem poslednju teglu krušaka, ostala još tegla kajsija... Taman dok ne stignu jagode, moje, domaće, sitne ali mirisne, neprskane, motikom kopane i redovno zalivane...
No, kao da nije dovoljno što smo sami uprskali, što sami sebe trujemo, nego i u zavere verujemo: kao, truju nas iz vazduha mračne (vele)sile, i to (izgleda) putničkim avionima, onako uzgred, dok nas preleću. Ajde?! Pa zašto je, bre, nastradalo onoliko pilota poljoprivrdene avijacije? Zato što njive zaprašuju u niskom letu, pa ponekad nalete na žice dalekovoda - prska se 20 metara visine, a ne sa 20 kilometara! Jer da se zaista prska sa desetak kilometara visine „otrov“ ispušten iznad nesrećne Srbije bi vetrovi odneli do srećne Italije.
Dragan Jovanov Glod
