Да ли је немарност од бахатости или бахатост од немарности? Шта је старије аутодеструкција, болест или аутошовинизам и где се то види у природи? Ваља ли се уопште трудити за било шта? Да ли заиста све негде неко одлучује за нас? Да ли смо толико мали, лењи или малодушни и ко нас то тако учи? У природи се најбоље види да је лењост гора од болести.
Од људских чула мирис и бука се најбрже прихвате “ко своји”, то је оно што се зове хабитуација или просто речено навика. Ми смо се изгледа навикли да се смеће баца где ко и како стигне. Риболовци се навикли да пецају у фекалијама, да не осећају мирисе да се не питају какве су последице, да не чисте реку. Битно да има квадратни метар да се спусти пловак, а што је смеће около, а шта да се ради, не вреди ту ништа. Јавни дискурс је промењен од лова у мутном ка лову у говнима и са истима. Тако се то говори а и твори.
Навикла нас Држава да је то не занима. Хабитуација. Никад нико није чуо да је неки овакав преступник брзо и ефикасно кажњен. Да ли је то могуће, мора ли тако или је само важно што рибе, лишће и цветови не гласају на избоорима?Изгледа да се време природи рачуна до првих избора. Шта је то дугорочност и какви то опортунисти, колонијални управници нама владају већ неколико деценија? Да ли смо навикли да немамо самопоштовање и елементарну људскост кад можемо на све да се навикнемо? Хабитуација.
Моја баба каже, где има навика има и одвика. Сад њој је рецимо лако, припада оним генерацијама које нису биле школоване папирно али им породица, живот и Бог подарио врхунску памет и добру нарав. Чували су овце, радили у пољу, слушали гусле и знали све наше јунаке и у њих веровали. Нису ишли на море готово никад а изгајили су децу. Нису ишли на посао сваког дана, нису уштедели велике новце, а борили су се. Нису се осећали лоше што су можда једва неколико пута у животу били до регионалног центра, тако или мање до Београда. Нису видели Венецију, Париз, Лондон, Москву и замислите нису пореметили памећу и нису били ни малодушни ни безвољни. Нисам приметио да су се због тога лоше осећали а упознао сам више старина на чијим примерима се види шта значи добар дух, и високошколаца којима академско знање ништа није донело сем нешто личног материјалног богатства. Оштетили су сваког а иза себе нису оставили ништа.
Почетак је најбитнији у свему, а онда континуитет који је и најтежи. Слагали су нас да за идеале гину будале. Ја бих пре рекао ко Чика Јова Змај да би се „без њих брзо стало, без њих би се малаксало“ што мислим да се нашем друштву и дешава. Сви наши јунаци од пада деспотовине до ослобођења Србије били су више него идеалисти и утописти по данашњим мерилима. Тежили су слободи, сањали су, свесно се жртвовали. Сви редом, у Старој Србији, по Војним крајинама, на Косову и Метохији, с обе стране Дрине, нису стали док се нису изборили за Државу, за заједништво за Нацију, за наслеђе. Ми данас, немамо времена да од себе друштву дамо ни по пар сати да чистимо нашу природу или бранимо реке од минихидрозала. Да ли сви видимо резултате тога и куда нас та ускогрудост води а да при том нисмо животно угрожени (са изузетком КиМ и још по неких крајева). Када би данашње генерације ослободиле земљу од Османске или Аустроугарске окупације? Да ли племе наше сном мртвијем спава или ћути пред Супернову? Верујем да је ово друго.
Ми се морамо извући из потрошачке логике и не може материјални интерес да буде једини предуслов било ког ангажовања, нити себичлук појединaца може у збиру да води заједницу у неко боље стање. Људи на челним позицијама битних институција и предузећа не смеју да буду ситне шићарџије које редовно за кило меса закољу вола. Предуслов сваког успешног рада или дела је вера у исти како је рекао песник, академик и дугогодишњи управник Народног музеја Вељко Петровић у песми “Верујте прво” а видите судбину његовог легата...
Ми окупљени под именом Удружења грађана за заштиту природе и неговање Српског наслеђа “Рајко од Расине” из Бруса ушли смо у 3. сезону чишћења реке Расине пре свега јер верујемо. Није ни битно да ли ћемо успети, битно је дати добар пример и не престајати са радом, а не престајемо.
А сада ћу показати неке бахатости и колико смо као друштво у проблему а колико су решења близу ако се изађе из виртуелног простора телевизија, суманутих спортских рекорда, аутошовинизма и себичлука.
У Брусу постоји уређена обала, озидана са местимичним степеништем, од ушћа Грашевачке реке до тзв Циганског моста (уколико тај стари назив није данас увредљив). Неких је то 500-600м тока, значи око 1км обале. Направљено је то одавно, има томе бар 30 година али од тада много шта се променило. Обала је урасла у разно растиње, на једном делу cе урушила а из бетонских блокова расту врбе тако да је стање обале изгледом скоро као и пре уређења и са додатком канализационе цеви која се улива у вир Арсинац баш на месту где је до пре 10-ак година маса људи држала своје пешкире и купала се. Да ли треба да посебно напоменем да се нико више ту не купа? А ко је, како и када, некажњено дозволио да се Расина (а то је судбина сваке реке у нас сем можда Градца - браво Ваљевци) претвори у колектор, то заиста не знам а верујем кад би неко тело то хтело, могло би да пронађе ко је и када рекао Амин реци и вјечнаја памијат.
Елем, реших са оцем и пар другова и уз помоћ (први пут после 13. акција) 2 радника које нам је обезбедило наше Јавно комунално предузеће “Расина” да ту обалу колико можемо средимо. Да скратим, нас 7 смо радили око 3 и по сата, онако мушки, посекли све врбе, повадили смеће а гране изнели из реке. Видели основце (био је Први мај) како роштиљају на бившој плажи и ту и тамо баце смеће у реку, али дођу да траже да им извадимо лопту из воде.
На сликама можете видети драстичну промену која је нас 7 коштала непуна 4 сата живота а до ове акције нико није налазио за сходно да исте врбе уклони и то годинама, а можда су и деценије у питању. Дакле, једном, Држава је уредила обалу, уложила новац, време и људство а онда су дошле нове гарнитуре, људи се покварили и корито довели до непрепознатиљивости. Поразно је било на крају видети колико мало треба да се нешто уреди (а то није рађено годинама) а колико нам је времена требало да тој истој реци посветимо 4 сата и променимо јој лични опис. Да ли је то бахатост и аутодеструкција прве врсте и мањак сваког друштвеног самопоштовања? Шта да нас је било 20, 30, 50 или 100 а то нису немогући бројеви? Колико је онда идеал -Чисте реке Србије, дохватљив? Ја мислим, врло.
Оно што ме у овој ситуацији радује је то да нам не треба пуно за добре, конкретне и приметне резултате. Треба ли посебно да наведем колико смо се лепо осећали након завршеног посла и колико овај рад, по типу моба, зближава људе и благотворно делује на социјални део сваке личности. Мислите о томе.
Други пример немарности и проћердане шансе или како се нешто не цени а кад је тако не види се ни могућност. Недавно, Љубодраг Ковачевић из села Тршановци надомак Бруса, где иначе и живи, уловио је 25.04.2019г. ову поточну пастрмку лепотицу од 1кг тежине и 43цм дужине у 15.10 сати. Честитам!!! Осим што је похвално, шта је у овој причи најбитније. Већ пар година уназад, све су чешћи улови крупнијих поточних пастрмки у Брусу и низводније што некада није био случај. Све то упркос небризи карактеристичној за готово сваку нашу реку у виду немања активних мера спречавања криволова, порибљавања, смећа и канализације у реци. Да ли би врло лако, ова и сличне реке да су чисте, чуване и порибљене могле да буду оно од чег би један број људи на локалу могао лепо да живи. Да се запосли неколико чувара, да се реке чисте а несавесни кажњавају, да се обезбеди завидна популација поточне пастрмке, уз већ постојећу поточну мрену и кленове. Тзв риболовни туризам који би вукао и друге ствари у виду смештајних капацитета, излета по околини, домаће радиности и гурманлука. Могућностису ту око нас, само треба веровати и радити истрајно.
Уместо тога, имамо ситуацију да су овакви улови спорадични, остварени у загађеној реци где није пријатно ловити посебно за летњих месеци кад вода опадне а канализације дођу до изражаја (посебно низводно од Бруса, узводно је то ипак боље иако далеко од идеалног).
Ето тако је то. Верујем да Вам се пред очима појављују примери аутодеструкције у местима у којим живите. Ако је тако, не чекајте никог, крените одмах. Ми нисмо чекали, нити кукали што нас просечно буде 8-10 по акцији а изнели смо преко 900 џакова смећа у 14 акција. Нисмо решили проблем али смо дали допринос.
Не говорите какви смо то ми, и како је то негде тамо уређено а код нас никад неће доћи. Ми нисмо Ви, ми смо се показали на делу, покажите се и Ви.
Желим Вам добре мисли и пуно среће.
Александар Милутиновић
