Evo kako ja vidim pojedine dane svog života, za jedno… tridesetak godina. Godina je 2050. i sasvim običan dan. Sedim zamišljen na terasi, čitam novine i pijem palkohol. To vam je praškasta materija voćnog porekla sastavljena od GMO voća sa ekstraktima soje i dodatim ekstaktima boje. Samo izaberete od kog voća ćete piti i boju, a doda se voda i kao da pijete rakiju. Može i da se šmrče. Kako ko voli. Ja obično pijem od šljive, u tečnom obliku sa dodatkom boje bureta.
Po ko zna koјi put sam glasno opsovao sebe u brk i bacih novine. Od kada sam, pre četiri godine, otišao u penziju počeo sam da puštam bradu i brkove. Ova piletina iz Udruženja penzionera, tu gore kod Doma zdravlja, kažu da mi lepo stoji. Daje mi neku ozbiljnost i prefinjenost, a izgledam kao Klerk Gejbl, ako se neko njega seća. I razmišljam da li da kasnije idem na fudbal, tu u balonu. Zove me moj bivši kolega, Pendula. On radi još uvek i ne zna se kada će otići u penziju. Često igramo fudbal i to me održava u formu. Držim do svog izgleda. Sa svojih skoro 100 godina, velikim odricanjem i teškom mukom, doveo sam sebe kao da izgledam mlađi. Sad izgledam kao da imam 99. I niko mi ne veruje da imam toliko godina. Kada im kažem, svi se začude i gledaju u mene kao Tarzan kada je prvi put video ženu. Večeras imamo zakazanu utakmicu protiv mladih Mokrolužana. Ekipa je iz istoimenog sela, Mali Mokri Lug, imaju po 80 godina, zato su i mladi i ima da ih pregazimo kao plitak potok.
Ponovo opsovah uz gutljaj palkohola. Svašta sam u svom životu pregurao. I detinjstvo, i školu, i privatni i državni posao, i ratove, i nemaštinu, ma i sve, ali ovako još nije bilo. Nikako da se naviknem na ovaj savremeni život. Najviše me nervira što u ovo vreme moram da učim strane jezike. Svake godine, zavisno od toga koja država predsedava EU, taj jezik je službeni. I novine u Srbiji moraju da budu na tom jeziku, jer smo u jesen 2047. godine primljeni u EU. Velikim trudom i zalaganjem našeg, još uvek aktuelnog predsednika, uspeli smo u tome. A jbg… Bili smo poslednja država van te zajednice i red je bio. Postali smo Evropa i od tada samo gunđam i psujem. Ustao sam sa stolice i nervozno sam šetao s jednog na drugi kraj terase. Kako bi sad zapalio jednu cigaru i popio jednu pravu domaću rakiju od šljive, da se smirim. Ali ne smem. Pušenje je već tri godine najstrožije zabranjeno, a domaća rakije od pre dve godine, kada je EUCOSM (neka organizacija za zaštitu životne sredine) utvrdila da se prilikom pečenja rakije pojavljuju neke štetne supstance sa oznakom ‘’E’’ (E102, E110, E122, E123 i itd, ima ih preko hiljadu) koje u sebi imaju aspartama ili acesulfama oznake K .
Srbija je podeljena da Distrikte. Mi smo broj 13, da li slučajno ili ne, još uvek ne znamo, ali nam je više puta u neobaveznom ćaskanju sa visokim zvaničnicima ES (Evropske Srbije) stavljeno do znanja da smo najveće divlje naselje u EU, što dodatno komplikuje odnose ES-a sa Unijom. To u slobodnom prevodu znači da smo divljaci i da nas kao takve i tretiraju. Svaki Distrikt ima više naselja, a ovaj naš ima samo nas, Kaluđerčane. Niko nije hteo sa nama, pa smo jedini ostali samostalni i nezavisni. Od nas ništa ne zavisi. Nemamo školu, sve ostale institucije imamo. Ministarstvo prosvete u Briselu ne daje licencu nikome da otvori školu kod nas. Kažu da ne ispunjavamo uslove da samostalno vaspitavamo i učimo decu. Ne uklapamo se u njihove standarde. Borimo se, ali ne vredi. Malo nas je i svi su protiv nas i pitanje je dokle ćemo ostati zadrti. Ali se mi ne damo, još uvek se držimo, zato smo i divljaci za sve oko nas.
Zbog toga decu moramo da upisujemo u školu u susednom Distriktu. To je škola ‘’فشقش سفرىخرهؤ’’, u Malom Mokrom Lugu i dobila je ime po poznatom arapskom kontraverznom biznismenu, koji je pokupovao sve što može da se kupi, pa je morao i školu. Uložio je dosta para u pranje, pa su Mokrolužani u znak zahvalnosti školi dali njegovo ime. Nama iz 13-og se to ne sviđa, ali ko nas pita. Škola je poznata i cenjena u ostalim Distriktima, pa je bitno da se dobije diploma. Uostalom, sve škole u Srbiji se tako zovu. U njima se uglavnom uče strani jezici i rodoslov vlasnika škole. Srpski se ne uči, jer to nije jezik budućnosti, ali se na kraju školovanja traži neko znanje iz srpskog. Bitno je da se vidi da je učenik pročitao Sabrana dela Kije kockarke, Lunine avanture na farmi i da napamet zna neku pesmu iz Knjige poezije naše poznate pesnikinje Cece Ražnatović. Fizičko vaspitanje kao predmet ne postoji, a istorija je na čekanju skoro 30 godina, jer se još uvek čeka dogovor između nas i Albanaca sa Kosova. Stav prosvetara je takav, da se ne uči nešto za šta se još uvek ne zna zašto smo se borili, da deca ne bi stekla pogrešno znanje.
Gledam sa terase, ćerka Radojka i zet Đuro su se nešto uzmuvali i unervozili. Kako i ne bi, sutra moja unuka mezimica, Ljubinka, a njihova ćerka, polazi u prvi razred. Red je da se to proslavi, pa ćemo na doručku imati goste. Po zakonima EU, posle podne se ne mogu organizovati druženja po kućama. Radojka razmišlja da pravi pitu, sa nekim travama, koprivama i zeljem, ali bez jaja i sira. Pitam je kako to misli da uradi, to onda nije prava pita, stavi neko jaje, gosti dolaze, da se ne brukamo. Kaže mi da ne sme, nije po zakonu, jer naše kokoške i krave nemaju sertifikat za kontrolisano poreklo i rađanje, a samim tim i njihova jaja i mleko nemaju licencu. Šta ako naiđe neka kontrola? Sećaš li se kako si ti prošao prošle godine na Uskrs? Rekoh joj da ide u sklonište i da tamo spremi pravu domaću pitu sa jajima i sirom, ipak smo mi Stojkovići i držimo do sebe. A, svi smo naši i niko neće da nas prijavi. Pa nismo mi Mokrolužani. A, ako naiđe kontrola, ja ću da im kažem da spremam pitu, neka mene vode. I tako mi je već svega preko… glave.
A taj događaj za Uskrs vam moram ispričati. Bilo je prošle godine. Rešio ja da za Uskrs ispečem prase. Ne mogu više da jedem samo alge, soјu i svakakve trave. Tamo negde u šumi, daleko zabačeno i niko sem nekih mojih ne zna, za svaki slučaj, da se ne izlane negde, imam malu farmu svinja i pilića. To je zabranjeno, ali sam je tako zamaskirao da neki put ni sam ne mogu da je pronađem. Sredio ja tamo presence, odradio sve ono što treba da se odradi, ispekao ga i u neke sitne sate, kada sam pretpostavio da sve komšije spavaju, doneo kući da počastim familiju. Par minuta posle mog ulaska u kuću, na kapiji su mi se pojavili policija, vatrogasci, hitna pomoć, ekipe zdravstvene, sanitarne i inspekcija životne sredine. Prijavio me je komšija Marinko, živi nekoliko kuća od mene. Zovemo ga Tužibaba. Pre dve godine došao iz MML-a, čini nam se da je špijun, zato se pazimo, taj tuži svakoga za sve. Nije mogao da spava, pa izašao na terasu i osetio miris mesa sa ražnja i prijavio me. Pola sela se isprepadalo, a mene odvedoše na prisilnu hospitalizaciјu i sva moguća ispitivanja. Srećom sam se Izvukao bez zatvora, jer nisu uspeli da pronađu prase. Sakrio sam ga u sklonište koje sam napravio za slučaj nuklearnog rata. Ali mi je određen obavezni program inkluziјe i resociјalizaciјe tako da jednom nedeljno dolazi sociјalni radnik i poverava da li sam promenio stav i prihvatio evropske norme ponašanja i uzima mi krv na analizu da proveri da li sam jeo meso. I tako još narednih 5 godina. Zato moram da pazim šta jedem, jer će mi onda ugraditi čip i teško meni.
Ponovo sam počeo da psujem i da se nerviram. Taman kad sam razmišljao da rastvorim još jednu flašu palkohola, naiđe Pendula. Došao je po mene da idemo na fudbal. Dobro je, bar ću da se istrčim i da izbacim ove negativne misli koje su mi se pojavile u glavi. Biće mi lakše, a i sutra će penzija. Biće bolje.
Dobar sam ja čovek, ali sam još bolje zlopamtilo… Je… ti evropu.
Saša Talični Marković
