Mislio sam kako ja, kao, mogu da ostanem slobodan, da sam imun na mrežu, kad... 'hoćeš vraga – postao sam zavisnik - prosto moram da zvirnem i vidim ko je šta (obično koješta) nažvrljao na svom zidu. Branim se tako što nemam mnogo prijatelja – što ih je više tim me više bombarduju nebuloznim statusima, ali koliko god da ih „moj profil“ briše ostaje previše. A jedva da je njih dvadesetak do čijeg mišljenja mi je zaista stalo.
Međutim, vremenom ih se nakupi, traže ljudi da budi prijatelji sa matorim namćorom, pa ih pustim. Čak se i zahvale na prijateljstvu. Puštam ih uglavnom bez provere iako pojma nemam ko su, jer kad bih detaljno pregledao njihove profile i video šta vole a šta ne... Ovako, pustim ih, a tek kad nešto debelo zaseru, zavirim im u profil pa ih izbrišem. Najnasrtljivije i blokiram.
Srećom, Fejsbuk ima opciju da neke definitivno više ne vidiš – niti oni tebe (mene). To je jedini način da se spasete, osim ukoliko niste flegman i da vas baš zabole za sve(t). A ja se palim ko hepo kocka čim namirišem glupost, ko da sam drogiran. Stoga je „blokada iz raja izašla“, pa se kod mene lista blokiranih svakodnevno uvećava.
Tu osobinu (manu) najviše mrzim kod sebe, što ne mogu da ignorišem osobe koje što manje čitaju sve više pišu, „prijatelje“ koji sve znaju, od politike preko kulture i umetnosti, do istorije, filozofije i religije, a naravno u sportu su pametniji od selektora. Uf, a ja razdraženo regujem na provokacije i bolesno odgovaram takvima, iako ih nikad u životu nisam sreo, niti ću se, verovatno, ikad s njima sresti oči u oči.
Nije Fejsbuk stvorio sveznalice nego je samo omogućio da vidimo iskomplesirane budale, koji uživaju da se eksponiraju. U životu (uglavnom) skrajnuti na margine društva, anonimni čak i svom soliteru ili sokaku, koriste društvene mreže da nas obaveste kako, eto, i oni postoje. Moj je problem što takvima uopšte posvećujem pažnju, umesto da preko njihovog „mišljenja“ prođem kao pored turskog groblja.
Da se otkačim sa Fejsa ne biva – treba mi zbog stranice i dve grupe gde administriram. I zbog reklame. Stoga se lečim bežeći u grupe, u hobije – obožavam trke Formule 1, kolekcionar sam automobilčića, volim pecanje... Ali avaj, i tamo ima „smorova“, no tu sam ja gazda – mogu da pišem ali i da (ih) brišem. A i ne može me neki „ekolog-ribolovac“ koji patetično gnjavi sa „uhvati i pusti“ nikad toliko iznervirati koliko može neki „prijatelj“ koji smatra da je Princip „srpski terorista“ zato što je upucao Ferdinanda?! Za mene je Gavrilo sanitarni lovac koji je odstrelio nepotrebnog i bolesnog izroda iz krda.
Ne podnosim skorojeviće i malograđane a posebno autošoviniste! Ne smetaju mi toliko čak ni fašisti, rasisti, nacisti i natisti, šovinisti (sa njima si bar načisto), koliko autošovinisti eUropejci. E ti su najgori, i najopasniji, ti što broje Đokoviću pare (sada već i Jokiću), što su za demokratiju, ljudska prava i poštene političare a mrze... Koštunicu, recimo. Ti što ne znaju šta znači reč „Metohija“ a zalažu se, kao za pravdu i vladavinu zakona?! Ovih dana me posebno nerviraju brojni statusi i komentari o „sendvičarima“ i „šetačima“.
Ne, nisu „seljaci“ i „sendvičari“ toliki problem, ne šeta ruralna Srbija nego urbana! Sendvičari su ili neobrazovane naivne žrtve manipulanata, ili ubogi ljudi koji panično čuvaju svoja bedna radna mesta. Oni moraju da se pozivu odazovu, šetači ne moraju. Ali i šetači su naivni, iako misle da su pametni – oni su izmanipulisani, a ne sendvičari. No, neka šetaju, marim baš – bolje da su na ulici nego na Fejsbuku. Ali su na Fejsbuku oni koji ne šetaju ali ih podržavaju i revnosno (nas) izveštavaju. Kako ih preživeti kad ih je, kao, „5 miliona“?!
Fejsbuk je velika zabluda, iluzija da se preko društvene mreže može nešto promeniti. E, pa ne može. Bar ne kod nas. Eto probajte recimo da postavite neki dobar tekst, stručan i analitičan, pismen i promišljen, o bilo čemu – pa prebroje „lajkove“ i „šerove“. Malo, ili ni malo, to većinu ne zanima. Još ako je tekst poduži... jaooo. Jer kakvi smo u životu takvi smo i u „Knjizi lica“. Samo što u životu „uživo“ ne možemo citirati filozofe i književnike, novinare i umetnike, jer ne znamo, ali na Fejsbuku je najlakše kopirati i okititi sopstveni zid tuđim mislima. Meša Selimović, Ivo Andrić, Čarls Bukovski... su na Fejsbuku svakodnevno, ko da su živi. Život im produžavaju najviše oni koji ih nisu čitali.
Fejsbuk je uglavnom lažna slika! Jedva da ima deset posto ljudi koji mogu nešto svoje da napišu. Njima nije potrebno da prepišu. Ovi drugi bez Fejsa ne mogu da dišu. Stoga svoj profil tovare ličnim vestima, totalno nevažnim svima osim njima, jer koga je briga gde se neko trenutno nalazi, šta je jeo, kako mu supruga lepo kuva, koliko mu je sin pametan a ćerka lepa.
No, ima Fejs jednu zaista dobru namenu, skoro redovno sam u kontaktu sa stvarnim prijateljima. Nemam ih mnogo, ali i kad ih je malo koliko bi koštalo svakodnevno telefoniranje, i para i vremena. Recimo Radenko je daleko, čak u Denveru, kako bih se sa njim družio da nema Fejsbuka. A ovako smo redovno u kontaktu, i bar znam da se nije smrzao ove zime u „prokletoj Americi“, da nije oslabio, i da je Jokić ok. Naravno, sa onim bližim se povremeno čujem telefonom, ali nažalost sve ređe srećem uživo, iako ništa ne može zameniti čašicu razgovora.
Eto, jesam uhvaćen u mrežu ali se bar koprcam. Koliko još dugo, ne znam... No, „moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu“, od Švajcarske i Nemačke do Amerike i Kanade, pa je Fejsbuk taj koji nas spaja i približava. Malo li je?
Dragan Jovanov Glod
