Proći će. Ne sećam se kada sam ovo usvojio kao životni moto. Verovatno sa padom nada i želja u ponor. Rodiš se, ne tražiš, ali te donesu na svet. Beše veselo detinjstvo, puno nestašluka, mirisa tek ispečenog hleba, dečije graje napolju. Beše detinjstvo bez brige, bez opterećenja... Tek po koja pljuska, tu i tamo, zbog ubranog komšijskog voća, zbog poderanih kolena, zbog toga što zaboravih na ručak. Beše srećno detinjstvo. I mladost. Učili su nas da učimo, da je sramota ne završiti škole, da je sramota ne poštovati starije, autoritete, učitelje, profesore, nadređene. Učili su nas da su ti ljudi na tim mestima zbog svog učenja i truda. Nisu nas učili za bezumlje. Nisu nas učili da će doći vreme kada će nam nadređeni biti neobrazovani, neuki, stigli tu zbog tate i diplome koja opisuje sve, samo ne znanje. Nisu nas učili kako se vara, kako se krade, kako se mrzi... Neke i jesu!

"Proći će" je nastalo negde kada sam shvatio da su me učili za neku drugačiju stvarnost. Očekuješ godinama da krene da ti olakšava život to što si naučio u školi, da primeniš roditeljski savet i ne ispadneš idiot. Muk. Nema toga vremena. Nema primene ničega za šta su te spremali. Nada polako bledi... Onda nestane potpuno. Ostaje samo "proći će"...

Da, prolazi sve. I dobro. I loše. I mi prolazimo. Rekoše "Ne teče reka, nego voda“. I to nam kradu! Ne prolazi vreme, nego mi."

Saša Talični Marković

Ovo sam pozajmio od prijatelja bez pitanja i postavio ovde, da vide mnogi. Na Fejsbuku bi videli tek po neki. A vredi pročitati. I znati da će sve proći. Nažalost, i mi. Apsurd je da će neuporedivo druže na ovoj planeti trajati obična kesa iz samousluge nego mi. Zato, kada je teško, ili nemoguće, živeti bezbrižno nephodno potrebno je živeti skromno: „Mnogi ljudi žive skromno i spokojno. Ne uznemirava ih to što drugi žive mnogo bolje. I oni su mogli živeti bolje ali ih je bilo sramota“ – Duško Radović.

Dragan Jovanov