Ustao sam a opet nisam pazio na koju nogu. Žena spava boli je glava, sin je tek jutros legao, sad spava do večeri, a ćerka se još nije vratila sa noćašnjeg "tuluma". Moram sam sam da zakuvam kafu. Dok sam pretraživao poluprazan frižider da bih nešto doručkovao, kafa mi iskipela, nisam je ni popio. Silazim liftom, zagušljivim i prljavim. Na parkingu ispred solitera razmišljam da li da krenem kolima ili gradskim prevozom. Iako mi je Šapić omogućio besplatan (pri)gradski prevoz. Ko će da se "maje" busom, krenem kolima, iako će posle biti problem naći mesto za parkiranje. Kad - blokada. Moji Beograđani opet blokirali sami sebe, tj. nas Beograđane. Psujem u sebi, ne smem da trubim, jer su "blokatori" mladi, agresivni i jaki. Krećemo se mic po mic... Semafora ima gde ne treba, a nema gde treba. I taman malo kolona ubrza, kad... opet vlada blokada grada.

Nekako sam se dovukao do firme, kasnim debelo, a sva parking mesta zauzeta. Stao na zelenu površinu, valjda me Šapić neće kazniti. Napokon da popijem kafu na miru. Upalim kompjuter, pregledam mejlove, pa na Fejsbuk - šefa još nema na radnom mestu, i on kasni, takođe dolazi kolima, pa mogu da surfujem do mile volje.

I dok dlanom o dlan, prolete radno vreme, samo sam četiri kafe popio. Krenem nazad. Opet isto, blokade. Ups, nije blokada, samo obično svakodnevno zagušenje saobraćaja u špicu. Posle sat i po stižem napokon pred svoju zgradu. Kružim blokovima unaokolo - nigde slobodnog mesta za parkiranje. Kad sam se napokon parkirao dva bloka dalje i stigao do zgrade - lift ne radi. Jedva se popeo u stan, ručak mi se ohladio. A i nije bio neki ni dok je bio vruć. Razmišljam da li da prilegnem i dremnem, ili da prošetam, već je sumrak.

Šetam ipak, zdravo je, šetam po zagušljivom vazduhu. Smoga ima, vetra nema. Šetam i naletim na gužvu, zakrčeni trotoari ali i kolovozne trake - blokada grada i dalje vlada! Šta ću, blokiram i ja, ti blokatori su moji sugrađani pa taman i da su usrani, moji su drugari, kolege, prijatelji... Vozači besni stoje, trube... ali mora se pobediti, mora se istrpeti revolucija. Derem se, Vučiću pederu šta radiš bre!

Vratim se u stan, upalim tv, gledam N1 da se informišem, pa prebacim na Novu S, ali zvirnem i na Pink i na Informer, pa na Fejsbuk... I tako dok skroz ne pogubim živce. Legnem, sa ženom i decom nisam skoro ni reč progovorio... ukoliko su uopšte tu. Ali ne mogu da zaspim, nervozan sam, grizao bih sve oko sebe. U gluvo doba sam usnuo - sanjao sam Vučića.

ZVRRRR! Buđenje, novo juto. I opet nisam obratio pažnju na koju nogu ustajem. Vučiću, šta mi radiš bre!

Uh, kako bih rado nekoga prebio... Bilo koga.