Da li se to i vama dešava ili samo meni? Da li sam to ja imao pogrešne prijatelje, drugare, kolege... pa čak i rođake?! Da li vas pozovu nekad, ili samo za Novu godinu, Božić, Uskrs... pošalju sms poruku? Znate, već mi je postalo degutantno, ispada da se namećem, da oni meni trebaju a ja njima ne, kad ih pozovem 3-4 puta godišnje da pitam kako su... a oni godinama NI-JED-NOM! Štede - skupi impulsi, ili...
I tako sam, napokon, definitivno shvatio da sam život proćerdao sa pogrešnim. A da više divanim sa vama, nepoznatim prijateljima, nego sa njima "prijateljima". Eh, šta ti je 21. vek - novac je sve, a drugarstvo ništa!

--------------------------------------------------------------------

Pre izvesnog vremena dogodilo mi se nešto neverovatno. Nabavio sam knjigu koju nisam čitao punih 40 godina. Naime, prošlo je tačno četiri decenije od kako je moj, nažalost odavno pokojni, drugar Aca nabavio knjigu „Fanđo – život 300 km na sat“. Daleke 1971. godine Revija AUTO iz Ljubljane izdala je knjigu koja je među nama „formulašima“ bila hit. Tih 150 i nešto strana pročitao sam bez daha, progutao je za par sati. Pročitao, i tužna srca vratio...

Prohujaše decenije.

Nedavno, slučajno, setih se te knjige. Ukucam u Google naslov kad, gle čuda, iskoči knjiga ko da je juče štampana. Naravno, odmah je kupim – srećan ko malo dete. Ne mogu da dočekam da mi stigne, a uspomene naviru, hoće da uguše. Zvrrr, poštar donosi staru, požutelu, Fanđovu knjigu. Gledam je, vrtim je u ruci, listam... i sećam se.

Sećam se kako smo ludovali, kako smo u Acinog „princa“ (NSU) stavljali džakove cementa da ga, kao, balansiramo, sećam se kako smo bili ludi i mladi, kako smo terali kera, kako sam ja, tada srednjoškolac, bežao sa časova i „ilegalisao“ kod Ace u „studenjaku“ – on je bio brucoš. Studirao je, a šta bi drugo, Saobraćajni fakultet. Vodili smo beskrajne polemike o rok muzici, ali i formuli 1. Gledali prave filmove, slušali pravu muziku – i ganjali sojke.

Međutim, knjigu nikako da počnem da čitam. U stvari, počnem ja... ali ne ide. Iako sam upalio lampu iznad glave, legao, natempirao jastuk... ne ide, pa ne ide. Nekako su mi gusti redovi. Jedva pročitam par strana – i zaspim!

Sutradan isto...

Sve u svemu, pročitao sam je, ali na jedvite jade. Trebalo mi je više od nedelju dana! Iako je knjiga zanimljiva, tečno pisana, puna pikantnih detalja sa trka formule 1, iako sam veliki fan F1, jedva sam je pročitao. Jer sam se odvikao!

Nažalost, internet me je odvikao od čitanja. Navukao sam se na „klik ovde, klik onde“ – ofrlje pročitam naslove i klikćem dalje...

-------------------------------------------------------------------------

No, knjige kupujem i dalje. U stvari, sad ih baš treba kupovati, jer su na aukcijama po sajtovima knjige bagatelne – cene u bescenje. Eto, pre nekoliko dana kupih fenomenalnu trotomnu enciklopediju o Drugom svetskom ratu na 1200 strana za... 20 evra! A te tri knjige su koštale kad su se pojavile oho-ho – kredit se dizao da bi se kupile. Koštale bi, sada da se štampaju, bar 120 evra, ako ne i više. Uostalom, možda neke knjige zaista zastere, neke enciklopedije recimo (stoga sam i prodao moju encikopediju o Formuli 1, jer je izdanje 2004 – nema poslednjih 10 godina), ali brate Drugi svetski rat je bio – nema tu šta da zastari.

Ili Dostojevski. Ne da nije zastareo nego je sve više aktuealan. I Fjodor i Frojd!

Jer jedino bi Frojd našao odgovor na moje fobije 21. veka – strah da mi ne pukne internet, ili da se ne isprazni baterija mobilnog.

-------------------------------------------------------------------------------

I dogodilo se... pre nekoliko dana crko mi net načisto. Ili nisam platio, hehehe. Kud ću, šta ću – upalim tv. Gledam reprizu reprizirane reprize... pa promenim kanal. Uhvatim, izgleda RT Turske – na svim programima Turci?! Mašala! Ugasim tv daljinskim i, za svaki slučaj, i na dugme, plus izvučem kabl za struju iz utičnice! Pa uključim stonu lampu. Natempiram je iznad glave, malo levo, namestim jastuk, legnem i – gle čuda – ne zaspim. Ne spava mi se, čita mi se!

I sada sam definitivno oboleo – vidite da me posle 20 časova nema na netu – već ne znam koje veče po redu ja čitam.

Stoga se i pitam da li sam normalan.

Balkanski pacijent