Ženka dugodlakog nemačkog ovčara Gabi je sa osam godina starosti stigla u Vrt. Bila je izuzetno lepa keruša. Imala je zaduženje da sa još jednim psom i radnikom - noćnim čuvarem, patrolira po Vrtu. Iako je bila u poodmaklim godinama, neprestano je dokazivala svoju hrabrost, srčanost i odlučnost.

Sudbina je htela da se jedne noći dogodi nešto nepredviđeno. Ženka jaguara je uspela da iskoči iz svog kaveza i da dođe gotovo do upravne zgrade. Kada je čuvar, koji je sa psima patrolirao, stigao do tog dela Vrta, Gabi je naglo zastala, osluškujući. Ostala je sasvim ukočena nekoliko sekundi, a onda brzinom metka jurnula u mrak, dok je drugi pas - mužjak nemačkog ovčara, uz cviljenje potrčao u suprotnom pravcu. Čuvar je ostao zbunjen, još ne shvatajući o čemu se radi. Tek kada su tišinu noći počeli da paraju rika i lavež i kada je u tami razaznao uzavrelo klupko iz koga su se isplitale čas kandže čas zubi, bilo mu je jasno da je u pitanju neka zver.

Uzbuđen, otrčao je do telefona i obavestio policiju o tome šta se dešava u Vrtu. Policija je probudila direktora Bojovića i zajedno su požurili da zaustave odbeglu, razgoropađenu životinju. Odmah su utvrdili da je u pitanju ženka jaguara, mlada i puna snage. Negde do pred svitanje su pokušavali da je vrate u kavez i na kraju, kada drugog izlaza nije bilo, nažalost, morali su da je ustrele. Gabi je pronađena u jednom hodniku u neposrednoj blizini kaveza iz kog je jaguar pobegao. Ležala je polumrtva, u velikoj lokvi krvi.

Te noći je neustrašivo jurnula na jaguara, uhvatila se u koštac sa njim i, iako se radilo o neuporedivo većem i jačem protivniku, nije odstupala ni za trenutak. Onemogućila je opasnu zver da nasrne na čuvara ili da preskoči ogradu Vrta i napadne nekog od građana. Iznenađenu životinju nije prestajala da goni sve dok je nije saterala do ulaza u kavez. Tada su izranavljenost i iznemoglost učinili da se odvuče do prvog zaklona, gde je i klonula.

Odmah su je vozilom prebacili na Veterinarski fakultet, gde su joj oprali i ušili rane, dali antibiotike i transfuziju, pošto je bila izgubila mnogo krvi, i vratili je ponovo u Vrt. Kako mi u to vreme nismo imali ambulantu, u tu svrhu je poslužila direktorova kancelarija. Čiviluk je bio stalak za boce sa infuzijom, spojene fotelje su bile ležaj za bolesnicu, a njegov radni sto mesto na kome je stajao sanitetski materijal.

Uz Gabiku je bdelo, uz brojne veterinare, i kompletno ljudstvo Zoološkog vrta. Oporavak je tekao prilično sporo, što nije ni čudo s obzirom na ozbiljnost i brojnost povreda koje je keruša imala. Tek posle nešto više od mesec dana Gabi je prvi put ustala i napravila nekoliko koraka. Pored vrtnih radnika, radovali su se i mnogi ljubitelji životinja i prijatelji Zoološkog vrta, pošto je Gabikina hrabrost dobila širok publicitet.

Zbog njenog veličanstvenog podviga, radnici Zoološkog vrta doneli su odluku da joj se za života podigne spomenik, koji će za sva vremena podsećati na odvažnost i neustrašivost keruše Gabi.

Gabika je još mnogo godina, do kraja života, revnosno obavljala svoj posao, patrolirala sa noćnim čuvarem ili ležala pored kapije spremna da skoči ako neko pokuša da ugrozi Vrt, njegovo osoblje i stanovnike.

Iako Gabi odavno nije živa, ova priča iz 1986. godine vredi da se podsetimo. I da se zapitamo da li su – čitajući nedavne vesti o organizovanim borbama pit bul teriterija – džukele psi, ili ljudi?