(Od ovog, bre, mož' se rikne!)
Uf, davno beše, negde oko mog rođendana, u novebru 1969. ako se dobro sećam. Možda i koji dan posle. A možda i godinu dana više. Da, biće ipak da to beše tek u jesen 70-e. Pančevo, u blizini „stadiona“ „Dinamo“. Košava otkida - moj južni Banat, hehehe. Mrak rano pada, ali mi mladi i dugosi, ko Samson jaki, „u čizmama sa visokom petom“, igramo fudbal. Stoni fudbal. Joooj, kako sam razbijo. Pa kad prevučem peko srednjaka sa trojke, kad ga uštinem... pa zviznem! Pukne ko top! A tek kako me je neki plavokosi Sreja iz hemijske razbijo...
Elem, gladan sam – lovu za stan i hranu sam, naravno, spičko na „vinil“ i sad kradem viršle po samouslugama. Imam zelenu „tankericu“ sa duplim dnom – probušena postava, tako da viršle samo skliznu i ćute. Ja hrabro platim na kasi kutiju „57“ i izađem. Intersantno, "57" je bila jedina cigareta u svetu koja je naopako spakovana - sa filterom nadole. Objašnjenje je, kao, bilo da je reč o "higijenskom" pakovanju, tj. da se rukom ne ukalja filter koji se u usta stavlja?!
Elem, tada onako bez leba, i bez barenja i bez senfa, zgutam viršle i pravac „Dinamo“. A tamo... ISTORIJA ROKA! (Pozdrav Ajvanhu.).
Nemac Herman, ili naš „nemac“ (ebem li ga ako znam) parkiro krš-autobus sa nemačkim tablicama – Munchen naravno. Napravo tendu preko 6 stonih fudbala, jednog „zamrzivača“ sa cigarama (gde trokrakom viljuškom kao vadiš cigare), dva „jednoruka Džeka“ i – jukebox. A u džuboksu, u tom malom metalno-plastičnom sanduku, čuči neki mali čova i pušta muziku iz snova. Ako platiš dinar, naravno.
Sunce ti žarko, ima i Whola Lotta Love od Cepelina! A to u Jugi, tada, imao samo šahista Karaklajić iz „Veče uz radio“. I ne samo to – taj jedan jedini Hermanov džubokos je imao bolji repertoar muzike nego ceo naš Javni servis danas i sve televizije sa nacionalnom frekvencijom zajedno. Taj džuboks je bio hiper-market, mega-shop muzike. Ali svaka pesma... jedan dinar, bre! A tada je taj jebeni dinar toliko vredeo da sam kutiju slovenačkog „57“ plaćaćao – dinar i po! Slovenci su nas oduvek drali. I nije im bilo dobro. Sad ih deru Nemci, a deru se ko jarci, magarci.
Fudbal – dinar, džuboks – dinar, automat – dinar. Gledam, klinci uzalud pokušavaju da izvade zlatni Astor. A Herman kurvanski, za Astor zadenuo 50 dinara! Ko danas... ma 500 evra! Skinuo celofan odgore, presavio banknotu, i savio preko gornjeg dela kutije cigareta. Klinci plaćaju, pokušavaju... pa odustaju. A taman su rasčistili okolinu. E tad nastupa Kraka – tako su me onda zvali moji drugari. Zbog čega? Zini da ti kažem!
Naravno, ne sam. Moj drugar Monstrum stane levo od „zamrzavača“ i nišani po horizontali. Ja kormanim po vertikali. Kad se jebena trokraka šaka primakne on vikne – ja stisnem. Viljuška počne da se spušta... promašimo Astor! Bem im mater američku, ma za milimetar da omaneš... ćorak. Ali, nismo mi bez veze čekali „ekologe“ da raskrče – ubacim ponovo dinar i uhvatim Astor. Sa 50 dinara!
Jednom, u Vršcu na „Grožđenbalu“ beše, došo... Herman! Gledam, ne verujem – sve isto: autobus, fudbali... Ja, naravno, pogledam „zamrzivač“ – na Marlboru hiljadarka. Iz trećeg šupa je uhvatim! Ali avaj. Moj drugar, nestpljiv, smotan, glup... Sad sam mu oprostio – ali onda sam ga mesec dana jurio. Bežo je od Krake ko... ali to je već druga priča.
Elem, kad viljuška napokon pokupi kutiju cigara automatski se diže i vraća u polazni položaj. Tada, kada senzor da znak, viljuška se otvara i ispušta plen u kadicu V oblika. Pola je u sanduku pola napolju. Kada cigare upadnu samo povučete kadicu – eto vam Astora. Ili, u ovom slučaju, Marlbora sa zadenutom lovom! Ali je moj nervozni drugar povukao kadicu pre vremena – pade Marlboro s iljadarkom pride na dno sanduka, umesto u kadu! Ma nisam stigo ni da mu mater... već je bego ki zec.
Udaljih se od teme – sećanja – oprostite.
Tek, sad imam kutiju Astora i 50 dinara! Kad ugrabim priliku, ubacim u jukebox 10 ovih numera:
1. Whola Lotta Love
2. Nešto od Kridensa
3. Whola Lotta Love
4. Nešto od Kridensa
5. Whola Lotta Love
6. The Green Manalish
7. Whola Lotta Love
8. Nešto od Kridensa
9. Whola Lotta Love
10. Love like a man
Da znate, u to doba Bad Company se još nisu udružili, inače ne bih bacao pare na gluposti. Sve u svemu, otimali smo se da platimo pesmu koju bi svi, inače, ionako naručili. Apsurdno je bilo što smo svi slušali Kridense a folirali se da je to, kao, prizemna muzika. Mi smo, tada, kao, slušali samo Džoni Mejla – a (s)pali na Cepeline.
I eto sada, 4 decenije kasnije, svako od nas ima mejl – a pojma nema odakle naziv.
Dragan Jovanov Glod
Nastavak sledi...
