Sve nas je manje! Upozoravajuće malo. I još, ko za inat, i od tog malo sve više odlazi, ili u drugu zemlju ili pod zemlju. Traže sreću. Ili beže od nesreće. Ovaj tekst je vapaj, očajnički pokušaj koji ništa neće da promeni – jer svetlo je odavno ugašeno. A ono tamo daleko što se jedva nazire, za šta nas ubeđuju godinama da je blizu, to što kao da svetluca, nije izlaz iz tunela – to su farovi zahuktalog voza Minhen Express koji tutnji EU prugama. Preko nas će… da spoji nespojivo.
“Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste Šveđanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde običaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenović…”
Nikad nisam pomislio da odem, iako sam nekoliko puta poželeo, znam da ne bih mogao. Ne bih izdržao – pukao bih ko Nino Manfredi u filmu „Hleb i čokolada“. Jer mene nostalgija drma već posle desetak dana pecanja na Saruleštiju – sedam dana puna kapa. Ne mogu duže da podnesem da sam stranac. A „gost-radnik“ je dvostruki stranac. Stranac je i tamo i ovde. Tamo ga tretiraju kao stranca bez obzira koliko tečno govorio tamošnji jezik, a ovde ga više ne smatraju za svoga – bez obzira što nije zaboravio maternji. Em dvostruki stranac, em doživotni, jer nikad tamo neće postati Nemac, bez obzira što je dobio državljanstvo. Ko što će ovde večito ostati Švaba – čak i kada se vrati.
Da je u životu samo materijalno bitno, možda bih i otišao. Ali i sarma je materijalna, i burek – a tamo ih nema. E sad, laž bi bila reći da ne bih voleo da imam novi „mercedes“, ali bez zatamnjenih stakala. Jer šta vredi da se kerim ako ne vide - mene. To što vide moj auto nije dovoljno – ako ne znaju da je moj. A i koji je kumst keriti se limuzinom u Minhenu ili Čikagu, kad takve iste (ali i bolje) imaju svi. Štos je ovde doći pa se provozati sokacima i šorovima – ali bez tamnih stakala. U kabrioletu, najbolje, kao Bob.
Međutim, da li je "volvo" dovoljna satisfakcija za sve „Vrapčetove“ nedaće u Švedskoj? Dobro, Vrapče je morao da ode – nije otišao nego pobegao - ali da li ste morali Vi?
Nego, čime se to, zaista, meri uspeh u životu? Po meni, količinom sreće! Da li ste srećni? Ako jeste, ostanite tamo. Ako ste nesrećni ovde – idite. Ako ste nesrećni tamo – vratite se.
E sad, kako izmeriti količinu sreće, čime se to meri? Koja je jedinica za sreću? Jer Noleta možete gledati i odande (iako je nemerljivo lepše odavde!). A i Nole nije ovde. Ali se češće od Vas vraća. Stiče se utisak da ni Noletu nije lepše u Montekarlu nego u Beogradu...
Ovde nema čoveka koji nije bar jednom rekao „eh, trebao sam otići“, ili „pakujem kofere, pa preko Bare“. A tamo nema čoveka koji nije bar jednom prokleo tuđinu. I tako ispada da ovde 8 miliona pati što nije otišlo, a tamo 4 miliona tuguje što jeste.
Ne znam čime se meri sreća, ali kada bi takav „srećometar“ postojao garantujem da bi sprava bila debelo u crvenom kad bi se uključila dok su gastarbajteri ovde. Recimo, uključimo pa merimo sreću za vreme Uskršnjih ili Božićnih praznika. Ali merimo i gastarbajtersku sreću dok su ovde, i turističku sreću nas koji iste praznike provodimo u Rimu ili Barceloni. Šta mislite, ko je srećniji? Mi, u belom svetu, ili oni – ovde? Garantujem da je njihova sreća nemerljiva. Tolika, da bi čovek trebalo da bude gastarbajter samo da bi mogao da se vratiti.
Znam, mnogi će reći: „ovde da se vratim, ajde“? I u pravu su, jer ovde je...
A tako je jer je Vrapče emigrirao a ne Stole Apaš!
A možda je „srećometar“ isto što i „blesimetar“, na isto mu dođe. Jer, blesav je onaj što ode, ali još više onaj što ostane. A najviše onaj koji je ovde – a tamo, ili tamo – a ovde. Stoga, ako si tamo – budi Nemac. I šlus!
Ako ste manjina kojoj srce ne zatreperi ni kad Nole odigra drop-šot, a vezu s maticom održavate jedino preko foruma b92 pljuući po svojima, onda ne čitajte ovaj tekst, on nije zbog vas ni pisan – i ostanite zauvek tamo, ne trebate nam!
Idiota ima i tamo i vamo. Ovde neki patriJoti zameraju Noletu što ima prebivalište u Monaku, a tamo neki idiJoti zameraju Noletu što je Srbin.
Stoga, budi „Vrapče“ – ali ne idi! Ovde će uskoro ponovo početi da „cvetaju tikve“. Eto, u Ukrajini već cvetaju uveliko…
Poslednji Mohikanac
P.S. Njuz piše da su seljaci već počeli da sklanjaju stoku, sakrivaju je – očekuju se izbori, i invazija kandidata na štale, torove, svinjce i kokošinjce. Nisam siguran da ova zemlja može podneti još jedne. A i šta će nam, sad kad nam je svetlo sve bliže!
P.P.S. Svaki put se krajem januara ovako osećam, posebno bedno kad me preskoče i Deda Mraz i Božić Bata. Ove godine sam se Dedi uzaludno nadao čak 14. januara. Ništa od poklona – jedino čestitka. Od Epsa. A da zimi pecam ne ide, mator sam. Stoga pišem.
