Ja sam Banaćanin (Lala), Vojvođanin, Srbin, ex-Jugosloven, Evropljanin. Može i obrnutim redosledom, ne marim. Ili bilo kojim, jer ja sam sve to. A ponajviše solista, individualac. I često kontraš, “antiprotivan” svemu i svačemu. Ali ne i protivan zdravom razumu.
Recimo, ja sam Lala koji vole "dođoše", jer su u Vojvodinu svi nekada odnekud došli, pa i njegovi preci. Kao i u Srbiju, Jugoslaviju, Evropu ili Ameriku. Ali mi smetaju oni koji dođu u Vojvodinu pa otvore "gostionu" koju nazovu "Lički krš", jer smatram da je ime "Lipov lad" lepše i prikladnije - primerenije novoj pitomoj sredini. Iako razumem nostalgiju za starim krajem, zavičajem.
E sad, neka taj što nazva svoju gostionu "Lički krš" usred Srema ili Bačke radi. Radi, ne marim, pa i nek' i zaradi - ako ima gostiju i prometa. Ne mora me poslušati da je lepše da nazove kafanu "Lipov lad". A da li će opstati "krš" ili "lad" zavisi jedino od kvaliteta usluge!
Ali ako ja ne ulazim namerno u "krš" samo zato što je "lički", ili gostiona a ne kafana, iako je tamo pršut bolji od šunke u banatskom "ladu" a porcija jeftinija... ondak nisam normalan! Prema tome, za mene je jedino merilo svega kvalitet - kvalitet pre svega! Bilo čiji da je! Totalni kvalitet je najviši oblik patriotizma!
Uzgred, poreklom sam Srbin iz Banata generacijama unazad - moji preci (otac, deda, pradeda, čukundeda, navrndeda, kurđel, askurđel...) su još onomad (pre nekoliko vekova) došli u Banat sa Kosova (ili iz Crne Gore, još istražujem, postoje dve verzije). Ali bilo "oklen" da su, marim baš. Znači, rođeni sam Lala iz Banata, pravi pravcati, a dugo sam živeo u Bačkoj i Sremu. A ni mlad odavno nisam. Valjda ondak poznajem Vojvodinu. A i zemlja znam šta je - generacijama su je moji orali i kopali.
Za mene je Banat zavičaj a Srbija otažbina. Znači, imam i oca i majku - a volem ih podjednako. A voleo sam i Jugoslaviju, da se ne lažemo. Ni nju nisam smatao maćehom. Naravno, volem i Vojvodinu – koliko i Šumadinac Šumadiju ili Slavonac Slavoniju, Dalmatinac Dalmaciju. Ali ne volem (baš ne-vo-lem) one koji mrze drug(ačij)e.
Recimo, ne slože se sa mojim pisanjem pa mi spoočitavaju da sam “uobraženi autonomaš”. Ili Vojvođane koji ne voledu što nisam njin, što nisam kao oni anti-Srbin, pa me olajavaju da sam, kao, srBski patriJota?! A ja posebno ne volem upravo срБске патриЈоте primitivne! Ko ni naše “vojvodinaše autonomaše” gospocki uobražene.
Posebno me razočarala nacionalna ostrašćenost kod ribolovaca?! I to mladih, da zlo bude veće. Ne razumem kuda to vodi – pa na vodi smo bar svi jednaki. Jer na vodi nema socijalnih razlika – zavidi se onome ko je upacao veće, ma ko da je i ma čime da je ulovio. Zavidi se jer je ulovio veće, pa onda krene mržnja na to ko je i odakle je. I gde je pecao, i čime. A ja pecanje zavoleo zbog prirode i ribolovaca. Naivno sam verovao da smo mi pecaroši bolji deo sveta. Da smo svi ekolozi. Da mislimo globalno.
Nekada je prvo pitanje, kad se pročuje za neki trofejni ulov, bilo: gde? Potom: na koji mamac? A sada je prvo pitanje: čime! Ili još gore: da li ga je pustio? Pa jedva dočekaju ukoliko nije. I počnu salve moralnih pridika o značaju “uhvati i pusti”. A pritom, taj “profil” sluša Tomsona. Ili Baju Malog Knindžu, na isto mu dođe. Nema razlike između hrvackog ribiča domoljuba i srBskog ribolovca rodoljuba. Jer ni ribe koje obojica pecaju nemaju nacionalnost.
Ali ljudi je imaju, ne svojom zaslugom nego je rođenjem dobijaju, pa se njome ponose ko da je njihova lična zasluga za to šta su. Diče se uglavnom neljudi. Stoga odoh u “Krš” da jedem pršut… iako sam Lala. I popijem pivo sa Šandorom Madžarom! Družim se sa njim, pecamo zajedno, ali i istu muziku slušamo – bluz braćala. Kad dođe kod mene redovno mi prelistava ploče, ja kod njega prelistavam longplejke. No, bilo koliko da je dobro pivo, ne ulazimo u kafane u kojima trešte narodnjaci. Bilo kako da se zovu. Osim ukoliko ne sviraju Cigani, bilo čiji da su - srpski ili mađarski svejedno.
Ja, eto, često posećujem kafane. I gostione i krčme i čarde… Ko i moj Veliki Banaćanin Mika Antić što ih je voleo: “Nama konjima nije važno da prvi stignemo na cilj, to je bitno jedino onima koji nas jašu”.
Ali u “balkanskoj krčmi” gde te bukvalno “jašu narodnjaci” mogu sedeti jedino magarci – koji misle da im je bolje ukoliko ih jašu njihovi!
Iskren da budem, ne znam zbog čega sam ovo napisao?! Valjda pod uticajem izborne kampanje. Sve go narodnjak do narodnjaka, a svi isti ko jednojajčani blizanci, ma kako da se predstavljaju. I svi u lister odelima. E lepo mi dođem da se napijem… i ne treznim sve dok izbori ne prođu. Samo još da vidim u koju ću kafanu. Jer danas ni to nije lako, sve neki “caffei”. Nigde običnog birzuca sa jeftinim pićem i kockastim stolnjakom, za nas - moralne pobednike a tranzicione gubitnike.
Najpametnije bi bilo zbrisati na Arkanj i piti dudovaču iz čokanja, ona brzo hvata. A nema struje, pa tako ni televizije! Ali ni čarde “Na kraj sveta” više nema…
Dragan Jovanov Glod
