Naivno sam verovao da su ljudi koji pecaju tihi, mirni, strpljivi, staloženi, ćutljivi, ali duhoviti, i da iznad svega vole prirodu i životinje. I zaista, takvi su nekad i bili. Ili to ja, mlad i zelen, nisam od drveća video šumu. Tek, nekako s vremenom, počeo sam da sumnjam da su svi takvi, sve češće sam upoznavao egzibicioniste koji pecanje ne smatraju za „najzdraviju bolest“ nego ribolov kao priliku za ispoljavanje niskih strasti, za samoisticanje.

No, bio sam bar toliko svestan da to samo ja, sticajem okolnosti zbog posla kojim se bavim, sve više upoznajem „majstore udice“ a sve manje vremena provodim pecajući sa onim pravim ljudima, skromnim i prijatnim ribolovcima. Jer, u ribolovu sam i ja, hteo ne hteo, postao „zvezda fishing estrade“.

Toga sam postao svestan kasno, tek na jednom „Svetskom prvenstvu u lovu mladice“, kada sam kolima stajao pred pešačkim prelazom u Bajinoj Bašti, a jedan je mladić prelazeći, zapanjen mojim prisustvom, glasno prokomentarisao (pročitao sam mu sa usana): „uuu jebote, došao Jovanov“! Iako sam se čitavog života družio sa običnim smrtnicima, iako mi je uvek bio bliži srcu neki seljak u čoji nego seljačina u Sims prsluku, iako više pamtim pecanje babuške s kumomnego „extreme fishing“ sa poznatim ribolovcima, nekako sam stekao epitet koji nisam želeo. A „Gospodin Jovanov“ je uvek želeo samo i jedino prijateljstvo!

-----------------------------------------------------------------------------------------------------

Godine su proticale. Prvo, u mladosti, lenjo, sporo... a sada sve brže. Postepeno sam se od filantropa pretvarao u mizantropa. Uverio sam se u ispravnost Čerčilove konstatacije da „ko u mladosti nije komunista znači da nema srca, ali ko u starosti ne postane konzervativac znači da nema razuma“. Tek, ne da sam ljude sve manje voleo, nego ih sve više mrzeo! Kulminacija je bila proklete 1993. Srećom, tada sam nabavio Baka – i preživeo. Ali on nije - umro mi je na rukama 2004. jedanaesr i po godina kasnije.

Vremenom sam shvatio da je netačna otrcana fraza kako je pas čovekov najbolji prijatelj – pas je jedini čovekov prijatelj! Znam, jer sada imam mačke. A njih možeš jedino da voliš, one tebe nikad onoliko koliko pas. Dobro, ljubav jeste davanje – ali je lepše obostrana. Međutim, pas te voli uvek iz sve snage, čitavog života – bez obzira koliko mu ti nudiš zauzvrat.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------

Druga decenija 21. Zatvoren u ljušturu, izolovan internetom od ljudi, surfujem. Sve veći prijatelj mi je bezdušni Google. Guglam, guglam... i izguglam OVU fotografiju! Namerno je nisam postavio da je odmah vidite jer vas poštujem. Upozoravam: fotografija nije za ljude sa slabijim živcima, a naročito ne za one koji vole životinje, posebno pse. Stoga, ako želite, kliknite na taj zaplavljeni link pa se uverite da li sam u pravu što mrzim ljude. Pogledajte te izbezumljene uplašene oči "mamca". Da li sam u pravu što sam razočaran i u ribolovce. Toliko, da bih sve dao da mogu lično tog „ribolovca“ da okačim na uducu, da tu džukelu, tog smrada od čoveka, zabacim ko mamac za ajkule. Dajem vam reč da bih to uradio bez ikakve griže savesti. Nemam milosti za zlotvore i bezdušnike!

Dobro de, znam, znam... očajan sam i razočaran. Znam da nisu svi ljudi isti, znam da ih ima još koje ne moraš da tražiš svećom. Uostalom, sa takvim Ljudima se i dalje družim. Neću ih pominjati, oni znaju ko su – tekst je, pre svega, o neljudima.

Danak „slavi“ je i to što sve manje pecam. Posledica svega je da se Glod često na pecanju oseća kao doktor na svadbi, kada svatovi otkriju šta mu je zanimanje pa počnu da ga opsedaju: „gosn doktore, boli me ovde ispod grudi“. Tako su i mene, sve češće, počeli da gnjave: „gospodine Jovanov, da li da kupim Spro Blue Arc ili Ryobi Zauber“ i slično, pa sam se sve više povlačio u ilegalu – pecao u inostranstvu.

Ali onda su mi zlobnici lepili etiketu „uobražen“ i „pun ko brod“. A ja bogat onoliko koliko imam prijatelja. E, po tome sam zaista „pun ko brod“. Ali nikad nisam bio snob - iako mi je omiljeni lik Pavićev Bob. No, bez obzira što sam svakim danom bogatiji, pun je Fejs novih “prijatelja”, sve sam i tužniji, jer odavno nema mog dobrog Baka, najvernijeg prijatelja.

No, iz ove kože se ne može, šta je tu je. Stoga i pišem, ali sve češće u prošlom vremenu. Bude mi lakše kada uspomene (ili grozotu s „nevidljive“ fotografije) s vama podelim. S vama, dragim znanim i neznanim prijateljima, saputnicima i sapatnicima na putešestviju kroz sećanja moja.

Jutros u košari, gde sja, šuška

Niz rogoza žućkastih i krutih,

Sedmoro je oštenila kučka,

Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno

I lizala niz dlaku što rudi,

I slivo se mlak sok neizbežno,

Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,

Da zauzme motke, il prut jak,

Izišo je tad domaćin tmuri,

I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,

Stizala ga, kao kad uhode ...

I dugo je, dugo je drhtala

Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,

I ližući znoj s bedara lenih,

Mesec joj se nad izbom učini,

Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,

Zavijala bolno za svojima,

A mesec se kotrljao tanki,

I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,

Kad joj bace kamičak niz breg,

Pale su i njene oči pseće,

Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

Eto, ako vas baš zanima kakav je Glod, pročitajte stihove Serjoškine. Pa ako vam ne zasuzi oko - meni i ovako matorom i na sve(t) oguglalom redovno zastane knedla u grlu - onda niste za ovaj sajt. Jer od Jesenjinove duše veće nema!

Stoga usamljen pišem, bolje nego da urlam na sav glas i vrištim na sve nas: čovečanstvo je jedino tehnološki napredovalo, ali je planetu unakazilo jer je moralno nazadovalo! Uostalom, ove dve fotografije sve govore, “tranzicioni luzeri” su sve izgubili – osim sopstvene duše i vernih prijatelja!

Dragan Jovanov Glod