Kada sam, očajan, napisao ovaj tekst zaista nisam ni u ludilu mogao pretpostaviti da će se sve tako brzo ponoviti - pa ni dve godine nije prošlo od katastrofalnih poplava 2014. a sada se ponovo isto dešava! Ej bre narode, šta smo u međuvremenu učinili da se ne ponovi? Stoga ponovo oživljavam ovaj tekst koji je, gle čuda, jedan od najčitajnijih na čitavom portalu. Repriziram vapaj u nadi da narod zaista neće morati ponovo da pozlaćuje - iduće godine. Ili već ove. Jer kiše padaju od kad je sveta i veka, i padaće...
Gledam novinara koji patetično pita starca kojem je voda sve odnela, i kuću i stoku, i njive i useve… sve (!), kako se oseća i šta će sad. A časna starina… jeca. Novinar ništa ne oseća, pa ni koliko je glupo "pitanje pitao". Evo, recimo, šta kruži netom: “Nije mi, sinko, žao zemljišta, niti kuće... Žao mi, sinko, što nemam više vremena da gradim nešto novo, a i gdje ću proživjeti ovo malo što mi je ostalo.”
Kakvi su to, bre, novinari iznikli? Svaki drugi kaže heliHopter?! Helikopter, bre! Kakvi su to voditelji na televizijama koji “pitaju pitanja”?! Ko ih je učio da se ovako izveštava: “stiže pomoć iz celog sveta”, pa nabroji 12 čamaca iz Austrije. Iz “celog sveta” – ajde?!
Nažalost, opet smo prepušteni jedino sami sebi. Stoga: u se i u svoje kljuse. I u….
I internet…
Ali na Fejsbuku red inoformacija tri reda dezinformacija. Čik saznaj istinu!
Panika! OK, razumem, ne treba širiti. Ali ukoliko želimo da “narod sve pozlati” dajte mu podatke, činjenice, istinu bre! Kako da “pozlatiš” kada ne znaš koga. Ali ukoliko sam narod ne "pozlati" ko će? EU, bankaru, Ameri... ili mi. Opet mi, sami.
“Al' opet, grešan, grešno sam pevo —
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi — kipi i čeka —
Al' ne da đavo... il' ne da bog!”
Stoga se, grešan, izvinjavam i zahvaljujem svima, od ubogog siromaha na lajku do prve dame Srbije na donaciji - hvala svima! Svaka pomoć je dobrodošla – od svih. Jer bilo kolika da je… nedovoljna je!
Samo da se ne ponovi priča iz 1999. – solidarnost, probudio se narod, ujedinio u muci. A na muci se poznaju junaci. Ali koliko će ovoga taj zanos potrajati?
Bojim se, do prvog sunčanog dana, ili par dana duže. Dok se obale ne prosuše, dok ne krenemo na pecanje. Jer, “rođen sam da pecam, primoran da radim”.
Da li ćemo ćemo opet, po starom, da kratko pamtimo i još brže zaboravimo - umesto da “pozlatimo”. Ko će pomoći Krupnju, recimo. Daleko od očiju (a bez puteva), daleko od srca. A danas je skoro čitava Srbija – Krupanj! Nema “Krupanj” finansijskih mogućnosti da samo sebi pomogne. Stoga, zar nije ovo bila poslednja opomena. Zar nije jedino rešenje da sprečimo. kad već nemamo mogućnosti da lečimo.
Naravno, znam da za ovolike kiše mi zaista nismo krivi! Ali za sve ostalo jesmo! Pogledajte VIDEO HIT koji kruži internetom - kliknite na sliku ispod!!
A nekad smo bili svi isti – “komunisti”. Samo što direktori nisu bili političari nego stručnjaci! Vrhunski stručnjaci u svim oblastima. Nekad smo imali TO (teritorijalna odbrana), CZ (civilna zaštita), i JNA (Jugoslovenska narodna armija – ARMIJA BRE!). To je bilo onda kada smo bili država. Ma državčina, bre!
Sada molimo, apelujemo, kumimo i... prosimo!
Sada je sve privatno. Ne možeš Beku ili Kluzu narediti da isporuče ćebad i odeću. Ili Merimi Kruševac da DA sva potrebna higijenska sredstva. Sada molimo da doniraju rezance (bez maka) iz njihovih “Fidelinki”! Izvinjavam se, ne moramo da molimo, dobrovoljno doniraju. I reklamiraju (se)... Zašto se hvale oni koji pomažu, doniraju, poklanjaju. Lepo je dati, ali nije kulturno hvaliti se! Pomozi i ćuti!
Ili možda da zamolio kineske trgovce da poklone... čarape!
Pa mi nemamo ni lopate!
Ali imamo za parade.
A ja sam, verovatno, neki militantan tip kad ne razumem savremene tokove civilnog društva, liberalnog kapitalizma i slobodnog tržišta. Ljudske slobode, ajde?! Kakva sloboda, bre, kad ti kuća niz vodu ode.
Stoga - slušaj vamo! MOJA KOMANDA JE IZVRŠNA!
Kada ćemo to opet da čujemo? Ovo nije vreme za molbe i apele nego za komande i naredbe! Ko bre još moli hotelijere da smeste Ruse koji su došli da pomognu?! To se rekvirira bre!
Nekad su, kad su ovakve katastrofe, oficiri šetali s otkočenim pištoljem i na licu mesta streljali barabe koji pljačkaju. Znate li kad je bio zemljotres u Skoplju koliko je lopurdi pobijeno? Ne znate? Ne zna niko, to nije znao ni Tito!
Za posledne dve decenije podigli smo stotine (hiljade?) crkava i hramova. Pa što nam onda barem ON ne pomogne?
Ili bi ipak bilo ekonomičnije da smo za sve novce podizali nasipe i kopali kanale. Sada ne bi morali crni monasi u crnim audijima da činodejstvuju molebanima da kiša prestane! Evo rešenja: samo prodati limuzine i nabaviti brane na vreme! Jedna je iz Austrije. Koja je iz Sremske Mitrovice sami pogodite…
Očajan ovo pišem, jer se bojim da znam šta će posle svega pvoga biti. Opet ćemo pobediti.
Ko 1999. ko 1389. ko 1918. ko 1944… Još nekoliko pobeda i neće nas biti niti Srbija postojati.
Pao je 14. kilometar – ali nikad neće Kadinjača! Ajde?!
Ovoga puta “Kadinjača” zaista nije pala – izlilo se kod susjeda u Hrvatskoj! I kod komšija u Srpskoj…
Ne znam da li da plačem ili da se radujem… što je komšiji crkla krava.
Stoga narodu u Srpskoj izražavam saučešće a u Hrvatskoj sućut.
Dragan Jovanov Glod
P.S. Nisam pominjao životinje i stoku. Ili jesam? A mene je i njih žao. Posebno onih vezanih, zatvorenih… pa ostavljenih! Razumem da se prvo spasava porodica i glava na ramenu, ali ne razumem zašto ih bar ne odvežu i otvore vrata staja – možda bi se neke same spasle. Životinje imaju instikt – ali “životinje” nemaju dušu.
P.P.S. Ukoliko vam se svidi tekst, lajkujete i kopirajte pa delite po vašim profilima i grupama, značiće mi mnogo. Značiće da nisam još jednom džabe krečio... Hvala Vam unapred.
