Danima buljim u nebo – a Sunca nema. Čak se i Crkva zabrinula pa služi moleban za prestanak kiše. Trgovci dižu cenu čizmama i flaširanoj vodi – sad ili nikad! RTS sinoć, posle „Rođaka sa sela“ imala specijalnu emisiju o potopu, čitav sat bre. Ustaljenu programsku šemu umalo što nisu promenili. Ali su TV dnevnik počeli poplavama a ne Šarićem i Miškovićem. Šarić je bio tek treća vest – nije priznao. Mišku nisu vratili pasoš. Još nisu...

A pre 15 godina takođe sam buljio u nebo – pa kad vidim „prokleto“ Sunce i vedro nebo dođe mi da svisnem – znam da će nas toga dana bombardovati. Samo tada nismo preprodavali vodu po cenama šampanjca, još uvek smo bili ljudi.

U Novom Sadu, gradu bez mostova, skela besplatno prevozi ljude preko Dunava. Ribolovci, naravno, pecaju. Mobilisani, naravno, ratuju. Lovarni, naravno, zbrisali iz Srbije u Segedin, Peštu, Beč... Sirotinja gleda TV Bastilju i sluša „Otadžbino naša“. Pa kad odgleda vesti – ispeče palačinke. Neko skuva lonac kafe. A bude i gibanice. Komša iznese domaću... Pa se svi okupe ispred solitera, dele, časte, druže se. I broje oborene nato avione. Svakog dana samo je nad Novim Sadom obarano po 3-4 „fantoma“. Što je rakije bilo manje oborenih je bilo više...

BUUUUM! Tresne jedna krstareća, pa druga...

Sklonimo se, ali ćemo se posle nanovo okupiti – i skupiti ko miševi. U masi je strah manji. Zaklinjemo se jedni drugima na doživotna prijateljstva, obećavamo da ćemo se i posle rata ovako družiti (ko i posle vojske, hehe), a ne ko pre – „dobar dan, komšija“ i to je sve.

Masu nikad nisam podnosio. Sedim sam, vrtim stanice na tranzistoru, do besvesti slušam Radio Slobodnu Evropu i Glas Amerike, slušam unjkave spikere koji govore na „južnoslavenskim jezic’ma“. Slušam ono što niko normalan nikad ne bi...

Posle nekoliko, srećom bezuspešnih, „atentata“ na moju kuću (pored kasarne, prva do ograde), umalo ne postadoh kolateralna šteta. Vidim, Sloba ne popušta, natisti sve nervozniji, gađaju sve „kolateralnije“. Supruga mi od prvog dana „Milosrdnog anđela“ obučena spava, sa patikama na nogama. A do mog sela u Banatu samo još jedan ispravan most. Onaj preko Tise kod Žablja. Do BG se ne može, pičimo preko ZR, jurimo kroz Banat.

A Banat ko da je u drugoj državi. Moje Lale pojma nemadu da je rat. U mom selu sve „rođak do rođaka“, smejedu se što supruga lepi trake po prozorima, pojma nemadu šta je „Windows 99“ u Srbiji 1999.

Maj divan, predivan, sunčan. Sve zeleno, sočno prolećno, park pun dece i omladine! I omladinke nabubrele, onako baš – napredna graCka deca, od hamburgera valjda. Cika, vriska, graja... do mraka. Uveče kafići, kafane pune ko oko – gazde trljaju ruke. Tura turu stiže, muzika trešti. Naroda više nega sada za „Duhove“. Naprasno se Beograđani, Novosađani, Pančevci... setili svojih davno otpisanih rođaka sa sela. Setili se svojih deda-čika, ujaka, strina i baba-tetki... pa se smestili. Dok rat ne prođe. Moje Izbište sada možda jedva da ima ’iljadu i po duša – proleća ’99. bilo je 3.000 – gostiju!

Nekako naporedo sa sve češćim nestancima struje i žešćim bombardovanjima, ali tek kad su se zamrzivači ispraznili, i rat je stao. Građani se vratili u svoje stanove, na rođake sa sela zaboravili. Istina, dođu poneki na Slavu, za Duhove ili Sekovanje, ali sve ređe – skup benzin, brate.

Po gradovima, ništa od posleratnog druženja – opet se zavukli u stanove, na Fejsu su, lajkuju. Šire apokaliptična predviđanja. Ili gledaju turske serije...

Po selima kafići prazni – i seljani imaju internet.

U parku nikoga.

„Kod nas je jedna godina kišna, druga sušna – ali je svaka istorijska“, reko je ViB još onomad. Uz moj dodatak: „poneka je i ratna“. Sada je kišna.

Sada smo opet solidarni – ponovo smo ljudi. Pamažemo jedni drugima, saosećamo sa tragedijom. "Sve će to narod pozlatiti". Ajde?! Hoće, sve dok ne grane sunce...

A kad zasija, kad se voda povuče, opet ćemo po starom – da bacamo „smedervce“ po kanalima i zatrpavamo smećem jendeke. I da zidamo bez građevinske pored reka, na uzurpiranim obalama.

Pa Jovo nanovo, kad bujice nagrnu. Ponovo ćemo da bogoradimo što nemamo TO ko nekad i što nam je vojska nepotrebna.

Jedino se u moleban uzdamo!

Samo, izgleda da nas ni On baš ne ferma – uprkos toliko novoizgrađenih crkava.

Ili bi bilo bolje da smo podizali nasipe i kopali kanale.

Opet, po srBskim patriJotskim sajtovima pominju se Ameri. Kao, oni nam navuklu ovu kišurinu. Ajde?! Pa šta su trebali, da nam oni čiste kanale i grade nasipe. Ne, oni su za bele kape krivi, ne i za poplave u Srbiji.

Kiša ko kiša, velika jeste, nezapamćena, ali kiša je prorodna pojava. A poplava je elementarna nepogoda. Ipak, da sami sebi nismo „elementarna napogoda“ možda bi bar šteta bila manja. Znatno manja! A i hrabri vatrogasac Dejan Lazarević bio bi živ. Neka mu je večna slava! I svima hrabrima, svim ljudima! Jer, ima u Srbiji još Ljudi!

Stoga, isplivaće Srbija i iz ovog užasa. Samo da li ćemo, potom i nadalje ostati solidarni i (sa)osećajni, ili ćemo ponovo likovati kad komšiji crkne krava? Da li ćemo početi da pamtimo? I da se, na vreme, pripremamo, pa predupredimo?

Ili ćemo opet zaboraviti rođake sa sela.

No, kako je sada čitava Srbija selo (ravno, vodoplavno), možda se konačno opametimo...

Dragan Jovanov Glod

P.S. Mi sa sela smo nekada, ne baš toliko davno, redovno, više puta u toku godine, čistili odvodne kanale, šančeve, jendeke, od nanosa, trave i granja. Ne i od smeća, jer smeća tada nije ni bilo. Sada ga je, nažalost, svuda unaokolo. A ne čisti ga niko. I seljaci se pogospodili. Ni u te Morave više ne vrše veliku nuždu ko OVAJ potentni badža, imaju sKeptičke jame.