Navijem sat na 6 ujutru (škola, posao...) – zvrrrr! Produžim dremku još svega 5 minuta. Pogledam na sat – već pola 7?! Sedim na času (poslu...), pogledam koliko ima da kraja časa (radnog vremena...) – još 25 minuta. Pogledam ponovo na sat kroz 15 minuta – ono do kraja još... 20?! Eto vam proverenog dokaza da vreme ne teče konstantno. Uostalom, ribolovci to odavno znaju – borba s ribom od 3 minuta traje... pola sata!
No, bilo koliko brzo (ili sporo) da vreme protiče, vremena sve manje imamo. Slobodnog vremena! Jer više nije radno vreme 8 sati dnevno, sada se radi (ko radi) po 10, pa i 12 časova. Radi se i subotom, često i nedeljom. Ni pokušaj da se dan produži na 25 časova ne uspeva – uzalud ustajemo sat ranije.
Stoga nam je neohodna veća brzina. Brzina u svemu. Brža kola, brzi vozovi. Brži kompjuteri! Ali što su kompjuteri brži redovi su duži?! Stanite ispred bilo kog šaltera pa štopujte vreme. Nikad stići na red...
Brži kompjuteri, brža grafička - brži internet! Monitor sa brzinom odziva od 2ms zbog brzih igara.
Pa brza hrana, ekspres lonac da se pasulj ne krčka, mikrotalasna koja brzo odmrzne brzo skuvanu sarmu.
Piće s nogu, a ne ko nekad natenane turu-dve... pet-šest... s pajtašima. Sad se cirka sam, u potaji.
I deca se prave na brzaka. Na brzinu i vaspitaju. Pa prebrzo odrastu, jer sada u školi časovi od 45 minuta traju pola sata (štrajkuju prosvetni radnici).
Odrastu, a niste ni primetili da su se igrala. Ili možda nikad i nisu! Da li dečaci uopšte znaju šta je „fudbal na male goliće“ i da su „stative“ – đačke torbe. Rasli pa porasli, odrasli – a nisu se naigrali. Ma ni igrali. Kad su od rođenja igrice imali.
Stalno su bili pored vas, u kući – a niste (ih) primetili. Jer ste „gledali“ televiziju. Tačnije „surfovali“ daljinskim upravljačem po silnim programima i na svakom se zadržali po pola minuta.
Život na brzinu je surogat života, neuspela imitacija! Jer sve što je brzo to je i kuso. Treba živeti natenane...
Eto, ni vaša supruga nije videla kad joj je mezimac porastao – nije stigla, nije imala vremena: instant ručak je podgrejala, a sudove je mašina za pranje oprala... stoga je mobilnim surfovala, ogovarala i na poruke odgovarala. Kad turske serije ne gleda, mobilnim se zadovoljava. Ali ni jača polovina nije na „tablete“ imuna, i on se njime samozadovoljava.
Duško Radović – „Beograde, dobro jutro“: „Danas postoje ručkovi koji se ne kuvaju, košulje koje se ne peglaju i deca koja se ne vaspitavaju“. Zato: „Tucite decu čim primetite kako počinju da liče na vas“.
Eh, šta bi tek danas čika Duško pisao... kad se ne smeju tući ni sopstvena deca?!
Eto, ako se odraste uz kompjuter dete postane degenerik, internet zavisnik, a ni kad se zamomči ništa se ne promeni – osim što počnu da ga zanimaju i devojke (ukoliko ste tolike sreće!), a ne samo matične ploče, grafičke karte i drugari - delije ili grobari. Ali i tada retko izlazi iz kuće (osim na utakmice). Ljubavni sastanak se zakazuje SMS porukom: „da se nađemo večeras na Fejsu?“.
Nekad se sastanak zakazivao ispod „Inse“ na „Albaniji“ (Beograđani, je ’l tako?), a sada se nalaze preko interneta. Nema više onog lukavog poziva, kao: „dođi večeras da slušamo ploče – matori mi nisu kod kuće“. Danas to izgleda ovako: „aj’ da večeras kuliramo, slušamo YouTube – preko Fejsa ću ti linkovati...“.
------------------------------------------------------------------
Pre smo se svi okupljali oko jednog televizora, crno-belog. Deda i baba, otac i mati, brat i ja – i sav komšiluk. A bilo je programa – cela dva! Prvo je (1960. godine) bio svega jedan (a utorkom slobodan dan – dan bez televizije!). Dva programa, a osam dugmića (kanala). Tv bez daljinskog, naravno. Ali sa senzorima na dodir. Pa muva sleti i... promeni program. Svi skočimo da prebacimo na „Bubuleju“.
Tako je bilo uveče, ali preko čitavog bogovetnog dana bili smo napolju, igrali se i jurili za loptom. Sve do mraka. I po mraku: „Draganeee, Mićooo, večera“ – iz daljine je dopirao mamin poziv.
Televizor crno-beli, telefon ni fiksni, a umesto „kompa“... šahovska tabla! Vežbali smo vijuge jedan protiv drugog, a ne protiv kompjutera. Eto, samo to smo imali, pa i patike retko ko. Golove smo bosi davali i često nokat na palcu odvaljivali – prašinom krv zaustavljali, pa nastavljali. Igrali smo i basket – obruč na drvetu. Pa kako drvo raste koš sve viši. Ali rasli smo i mi...
Uveče smo izlazili s društvom – više nas televizija nije zanimala, iako je bilo već tri programa, i to odlična. Prvo se družimo, smejemo, a potom, malo po malo, sve manje društvo ostalo. Par po par se u tminu parka neprimetno povlačio. Par je muško i žensko, da ne bude zabune!
-------------------------------------------------------------------------------------
Vreme je proletelo, ubzalo se! I što sam stariji sve je brže...
Osvrćem se oko sebe – nigde mladosti. Nigde mladih. Nema ih. Svi su po kućama zatvoreni - svako ima sopstveni tv u svojoj sobi, bračni parovi čak i u spavaćoj. A kad je tv u spavaćoj „bela kuga“ je na ulici.
Ili su mladi u inostranstvu, voze grtalice.
Još se i neka sida pojavila, koju zovu aids. Stoga ono malo što još uvek „sluša ploče“ kurtone koristi – zovu ih prezervativi. To je isto što i kondomi. A oni kvalitetni (ni)kako da se zatrudni.
Koriste ih čak i ovi novi, moderni, muško-muški parovi. Ali oni ipak dobijaju decu – usvajaju. Da ih pravilno vaspitavaju.
Šetam selom, odžake puste gledam – ni dima ni roda. Samo antene po krovovima. I gle čuda, najviše graje dopire iz naherenih kućica u „Garavom sokaku“ koje nemaju Total TV. Nemaju „tanjir“ pa su avlije pune crmpuraste dečurlije. Igraju fudbal na male goliće, bosonogi...
A šorovi pusti. Onako široki još su tužniji. Pa i kad nekog sretnem ne znam ga. Dve trećine stanovnika rođenog sela više ne poznajem. Ali na spomenicima poznajem tri četvrtine. A mnogo mladih.
U kurton-društvu mladost je na groblju.
Dragan Jovanov Glod
P.S. Ili na pecanju! A nekad su radnim danima pecali jedino penzioneri. Danas, i ko je „rođen da peca...“ primoran je da... peca – jer ne radi - da ne umre od gladi.