Ne tako davno, u jednu zemlju seljaka na brdovitom Balkanu, stigla je… tranzicija! Iako su vekovima sasvim pristojno živeli od poljoprivrede i stočarstva Balkanci su batalili njive i pašnjake pa postali lovci na – majmune! Jer je u njihovu zemlju iz belog sveta došao Gazda. Ponudio je seljacima 10 evra za svakog majmuna kojeg će za njega da uhvate. Seljaci su oduševljeno prihvatili ponudu i odmah krenuli u lov. Gazda je od njih otkupio na stotine hiljada majmuna, a kad se broj majmuna smanjio seljaci su ih prestali loviti. Stoga je podigao otkupnu cenu i seljacima ponudio 20 evra za svakog majmuna. Seljani su bez oklevanja ponovno krenuli u lov. Broj majmuna se drastično smanjio i seljani su se vratili poljoprivredi.

Gazda im je zato ponudu povećao na 25 evra po majmunu, ali je ostalo toliko malo majmuna da je bilo gotovo nemoguće uhvatiti još još po kojeg. Tada je digao otkupnu cenu na fantastičnih 50 evra za majmuna! Pa zbog poslovnih obaveza otputovao u inostranstvo, a za otkup ovlastio svog pomoćnika, koji se obratio seljacima:

"Vidite ove silne majmune u kavezima koje je kupio moj šef. Prodajem vam ih za 35 evra po primerku, a kada se šef vrati možete mu ih prodati po 50 evra za svakog."

Seljaci su prikupili svu ušteđevinu i otkupili sve majmune po 35 evra komad. Nikad više nisu videli ni Gazdu ni njegovog pomoćnika, ostali su (im) majmuni.

Stoga su se ponovo vratili poljoprivredi (u se i u svoje kljuse…), ali više nisu imali ni za seme, ni za đubrivo, ni za gorivo… sav novac im je pokupio Gazda. I baš tada je u zemlju majmuna iz ujedinjenog dela sveta banula, ko anđeo s neba, strankinja, zvala se Anđela. Ona je seljacima pozajmljivala pare, ali su u zalog davali njive. Kamate su bile visoke, pa su radili dan-noć da bi platili rate…

Srećom, baš u pravom trenutku, u minut do 12, stigla je jedna veoma bogata ali duševna belosvetska… zemljakinja. Silno je volela svoje sirote seljake, koji su joj iz milošte tepali “naša majka”, jer im je iz patriotskih pobuda davala enormne kamate na njihove uložene devize. Zato su seljaci postepeno prestajali da obrađuju njive, i prodali ovce pa uložili novce - nije im se isplatilo ni stočarstvo ni zemljoradnja, kad su lepo živeli od kamate Majkine - plaćali su Anđeli rate, kupovali Golfove a ne traktore, ni krave im nisu trebale – pili su čokoladno mleko od Milke... Čak su i šljivike zapostavili, pili su viski. Međutim, baš kad su njive postale zaparložene a ovce prodate – nestala je Mama. A sa njom i njihove pare!

Kada više nisu mogli Anđeli da plaćaju rate prodali su joj svoju zemlju u bescenje za dug. Sada majmuni rmbaju i dirinče ko nadničari kod gazdarice Anđele – a na sopstvenoj zemlji. Ili čuvaju Milke po alpskim pašnjacima.

Ni u susjedstvu nisu bolje prošli. Tamo sada služe u Anđelinim hotelima – a na njihovom moru. Rade ko posluga, sobarice i konobari, a koliko juče pjevali su pjesmicu spjevanu Gazdarici u čast.

Međutim, i seljaci bez njiva i konobari bez konoba se i dalje međusobno mrze, jer im Anđela prosipa šuplje priče - nikako da shvate da im je uvalila majmuna! Do balčaka, toliko da su svi postali majmuni. Stoga evo malo matematike za majmune:

Došla tri drugara na Sabor trubača. Međutim, jednokrevetnih soba u Guči nigde, pa su zakupili trokrevetnu za 30 evra, svako je dao po 10. Međutim, portir je pogrešio, zaračunao im je više, trokrevetna košta 25 evra. Sada nije znao kako da im vrati 5 evra, kako da pet podeli na trojicu. Stoga je svakome vratio po 1 evro, a sebi ostavio 2. I tako su tri prijatelja platila sobu po 9 evra svaki, portiru su ostala dva, a gde je nestao onaj jedan nijedan majmun ne zna.

Naravoučenije: ko ume da računa nije majmun, stoga sigurno nije verovao ni Jezdi ni Dafini, niti veruje Angeli! Jer zna da nigde nema besplatnog sira – osim u mišolovci! I da je svejedno čija je mišolovka: luksuzna evropska ili jeftina azijska, nemačka ili ruska, kineska ili arapska… svaka mišolovka je klopka. Stoga, ne budimo više majmuni, kad smo već mali miševi budimo barem lukavi.

Zar nije bolje da im mi izvozimo finalne prozvode visoke tehnologije, naše mišolovke, koje je patentirao još jedan naš bivši zemljka, lukavi Mujo.

Elem, konstruisao Mujo mišolovku. Probio daščicu sa dva eksera a između njih stavio žilet. Komšija ga pita: ”Šta ti je to?” “Mišolovka!” “Ali kako to radi, bolan?” “Lijepo! Na jedan ekser staviš slan’nu, na drugi sir, a miš se poćne nećkat pa glavom lijevo-desno ‘oću l‘ slan’nu, ‘oću l’ sir”... i prereže sebi grkljan!”

I usvojiše Muji patent. Kad, eto ti njega sutradan s istom daščicom. “Ama, ćovjeće prihvatismo li ti juće taj patent!” zavapi komisija, ali Mujo će: “Al’ ovo ba je ekonomićniji model, za izvoz: ostaviš oba eksera prazna, pa miš dođe i poćne glavom lijevo-desno ‘đe je slanina, đe je sir, nema slan’ne, nema...?’ - i prereže sebi grkljan!”

Ili je ipak najbolje da se manemo visokosofisticirane tehnike pa da im prodajemo naš sir umesto da kupujemo njihove Milke! Da sejemo i sadimo, žanjemo i beremo. I čuvamo  ovce ko vekovima unazad. Mleko, sir, meso, vuna i koža – nema moćnije tehnologije od ovce! Nju ni Kinezi ne mogu da naprave.

Dragan Jovanov Glod