Kada sam namontirao prvu „bambinu“ to je za mene bila prava bomba - revolucija u ribolovu. Napokon sam mogao da pecam na „ekstremnim“ daljinama a da imam odličnu vizuelnu identifikaciju trzaja ribe. Sve dotle „signalizatori“ su mi bili ili elastični vrhovi Germina ili plovci od guščijeg pera, a noću – praporci. Naravno, belu ribu, prvenstveno babušku a nešto ređe deveriku pecali smo uglavnom na mirnim vodama, a obavezno lukave i oprezne šarane. Nije tada bilo dugačkih grafitnih teleskopa za plovkarenje na vožnju – na Dunavu smo većinom pecali „teškim“ dubinkama soma i smuđa živim mamcima.

Mirne vode za mirne ribe bili su naši omiljeni reviri: bare, rukavci i dunavci, razne mrtvaje privlačile su ribolovce, jer je ribe bilo enormno mnogo. „Enormno“, za današnje prilike. Stoga smo pecali solidne količine iako smo imali neuporedivo lošiji pribor, a ni teorijsko znanje nam nije bilo akademsko – znali smo ono što smo čuli, a ne pročitali.

Dosta često smo koristili hranilice iako pojma nismo imali da se pecanje uz pomoć njih naziva „fider ribolov“. U stvari, mi smo pecali na „feder“, jer su naše hranilice najviše na spiralnu oprugu ličile – vidite ih OVDE pod brojevima 2 i 3. I uvek su bile klizeće, a jedna udica ispod druga iznad klizeće hranilice, da riba oseti što manji otpor, to jest da se uzimanje mamca što očiglednije manifestuje na vrhu štapa. Jer se plovkom nije moglo dobaciti toliko daleko, a posebno ne kada je i duboko – ko na Begečkoj jami ili Koviljskom šlajzu recimo.

Elem, negde početkom 80-ih doneo mi kum iz Čaušeskuove Rumunije neke neugledne crveno-bele plastične cevčice. Reče da se zovu „bambine“ i da su savršene za pecanje jer su fenomenalno efikasne! Gledam ih, ali ne kontam kako to „čudo tehnike“ funkcioniše. Hehehe, toliko je to bio revoluiconar pronalazak da sada na čitavom internetu ne mogu da izguglam ni jednu jedinu fotografiju „bambine“, po moram da vam opisujem izgled naših „svingera“ jer nemam više nijednu.

Šuplja plastična cevčica desetak centimetara dužine i prečnika jedno centimetar i po svojim donjim krajem je osovinicom (oko koje rotora) zakačena za limenu stopu. Stopu selotejpom pričvstite na donju polovinu Germine, između karika, bliže metalnoj hilzni nego mašinici. Prednji deo bambine se ubaci u limenu štipaljku koja se takođe selotejpom učvrsti na blank. Kroz bambinu je provučen monofil i dalje kroz karike. Kada zabacujete zdravo daleeeekooo bambina je zakačena u štipaljci i ne landara oko osovine. Zabacite, namotate, štap horizontalno, tačnije ukoso uperite vrhom prema vodi da nema nikakvog ugla između monofila i njega, pa postavite u „rod pod“, tj. na dve obične rašlje od odsečene grane. Kada najlon zategnete, otkačite bambinu iz štipaljke da visi oko osovine, a mašinicom je fino dotegnete do ugla od oko 45-50 stepeni...

Udarac! Trzaj se momentalno indikuje na bambini: ako riba povuče bambina se prednjim krajem diže, ukoliko zapliva ka vama bambina se spušta. Tada se kontrira – najlon se zateže, a bambinu zakopčate u njenu štipaljku i ribu zamarate. Ponekad udarac ribe(tine) bude toliko silovit da se bambina sama zakopča.

Praktično, način pecanja je isti kao u dubinskom ribolovu sa položenim štapom i plastičnim kolutom – alkom - silikonskim prstenom koji se nakači na strunu i služi kao signalizator trzaja. Samo što šareni kolut moram da skidam svaki put kada zabacujem, a često mi se dešavalo da se u kontri prsten okrene i umrsi strunu pošto sklizne do karike štapa, jer nemam vremena da ga skinem. Kod bambine toga nema: jednom je selotejpom zalepim i uvek stoji na Germini namenjenoj striktno za „feeder fishing“.

Tako smo, eto, uspevali da efikasno pecamo „čak“ i na daljinama od 50-60 metara, i da ubojito (na vreme!) kontriramo, bez obzira na istegljivi monofil, jer je bambina savršeno signalizirala ma i najsitniji titraj strune a ne samo jasan trzaj. Tada nismo znali za „samopecanje“ – golu udicu, mamac na dlaci i teško fiksno olovo koje samo kontrira, nego smo buljili u štapove – do tada u vrhove ili plovke (ukoliko smo pecali bliže obali), a od tada netremice u bambine. Noćni ribolov za dubinkaše nije postojao, ne što je oduvek bio zabranjen nego što se nije videlo. A ni elektronski signalizatori nisu postojali.

Pitate se kako smo hranili na tolikim daljinama, a bez „rakete“ i „kobre“, i bez brodića sa daljinskim upravljanjem? Vrlo jednostavno, veoma lako - ovako (klikni na plavi link levo i pročitaj jedan od mojih najboljih tekstova!). Ili smo praćkali, ali i pecaroške praćke su u Jugi tada još bile retkost.

Srećom, danas je, čak i u Srbiji, sve mnogo lakše i bolje: postoje specijalni štapovi, specijalne hranilice, pa čak i specijalni najloni – fluorokarboni. Postoje specijalne udice – a nama su bile dobre i obične kovanice. Postoje specijalni držači, specijalni elektronski signalizatori i mehanički indikatori, pa čak i specijalne stolice. A nama su, eto, bile dovoljne Germine, feder-hranilice, bambine i... šamlice.

Danas je sve bolje, a pribora ima neuporedivo više. Samo je ribe znatno manje. Zato sada postoje i specijalne pecaroške (iz)ležalke, da se peca i noću - dok se spava: biiiiiip! Jer se peca neuporedivo više pošto se upeca znatno manje! Uprkos silnoj literaturi...

Malo šta smo imali, skoro ništa znali, a opet upecali. Valjda što je ribe bilo više, iako je nismo puštali - pecali smo da bi jeli. Ali i družili, a ne takmičili. Kaficu smo pili, skoro svi pušili i u bambine buljili... sve dok ne pređemo na pivo. Potom bi slatko dremnuli (tek da oči odmorimo), jer smo rano ustajali. A poznato je da „ko rano rani ceo dan zeva“.

I tako, dok pecam u snovima, na javi se bambina zaljulja pa zakuca. Trgnem se tek kada šaran počne toliko vući da dril zakrrrrrrči. Ukoliko se ne ukoči, jer nam mašinice nisu imale bejtraner. Ma ni kuglager(e)...

I na kraju, najvažnije – mamci! Deverike i (češće) meleze (babuške, srebrne karaše...) pecali smo na gliste i nokle (testo, purak, mamaljuga, kulja...), a šarana i na mlad i(li) stari kukuruz – tada još nije „zavoleo“ boile. Feder-hranilicu smo punili čime god smo stigli, običnim hlebom (ukoliko je posle fruštuka ostalo) ili testom za nokle. Ondak u Jugi nije bilo ni specijalne hrane ni ubojite primame. Ali nije bilo ni potrebe – bilo je ribe, i to neprobirljive. A neoprezne. Pošto ni mi nismo bili probirači, svi su u Jugi bili srećni – i one i mi. Ribe jer imaju da jedu, a ribolovci što upecaju da pojedu.

Dragan Jovanov Glod

P.S. Ja sam imao nesvakidašnji razvojni put u ribolovu, od bambusa i motalice pado Stele iz Milenijum edicije, a pecao sam širom Evrope: od istoka Rumunije da zapada Španije, ali opet se sa setom sećam babuške s neke bare pre nego somova sa Ebro akumulacije. Izgleda, starim...