Nneverovatno nizak vodostaj reke, za ovo doba godine, ide na ruku dubinkašima, koji su se razbaškarili po (obično potopljenoj) najnižoj “bankini” Beogradskog keja gotovo u centru Novog Sada. Kao i ribolovci koji su na plovak pecali nizvodno od “Žeželja”, tako su i dubinkaši na tom deliću obale pedesetak metara nizvodno od popularnog “Belog kamena” sedeli jedan drugom bukvalno na glavi, stim da ih je, ipak, bilo neuporedivo manje nego “žeželjaša”.

Izviđajući situaciju na vodi dva-tri dana uoči odlaska na pecanje, ubrzo sam shvatio da samo dvojica ili trojica od pomenutih ribolovaca vade ribu za ribom. Ne poznajući dobro teren (u smislu pecanja na dubinku) olako sam zaključio da su oni drugi najverovatnije paceri. Ipak mi odmah bi jasno da na vodu treba poraniti kako bi se zauzelo mesto, baš kao i kod plovkaroša. Pripremao sam se u velikom uzbuđenju, jer do tada nisam pecao dubinkom na živom Dunavu?!

Zadrt kakav jesam ne samo da sam odlučio da pecam na fider (feeder) štap već sam na njega stavio osetljiviji vrh, koji koristim na mirnim vodama - nek’ raste, il’ nek’ crkava! Naši ribolovci su već navikli svašta da vide na vodi ali sam se začudio kada su me kolege, sledećeg jutra, blago je reći, čudno pogledavali dok sam se raspakivao. Nisam gubio samouverenost, iako sam bio na novom “terenu” i zabacio sam prvo jedan štap, pa onda i drugi. E, upravo to zabacivanje još jednog štapa me je i “ofiralo” kod domorodaca da sam prvi put na njihovom terenu. Ipak, uzdržaše se od komentara i ponovo prikovaše pogled uz vrhove njihovih dubinki, a svaki je ispred sebe imao samo po jednu! Ubrzo sam shvatio zašto...                        

Iako sam prethodno do detalja bio prostudirao način na koji su pecali, i koristio olova težine 30 g, koja su mi se činila idealnim za taj teren, prvi pokušaj da se sistem izvuče iz vode sveo se samo na to - na pokušaj. Zakačio sam i pokidao sisteme na oba štapa! Ma koliko da sam se pripremao na baš na ovakve izazove, i znao zašto neki ribolovci umesto olova koriste stare svećice od kola, ovo”prvo pa žensko”, uz to dvaput, me je baš onespokojilo. Živce sam “bensedinirao” montirajući nove sisteme, tešeći se kako ih imam dovoljno navezanih u rezervi. Drugi zabačaj, čekanje, pokušaj da se sistem izvuče i ogroman napredak - pokidao sam samo jedan sistem! Svakoga dana u svakom pogledu sve više...

Shvatio sam da me kolege nisu onomad čudno zagledali zbog fider štapova, viđali su oni već takvo što, nego zbog toga što sam bio optimista - da ću na tom delu pecati sa dva štapa.

ZA POJAS ZADENI

Da budem iskren, dva štapa nisam zabacio što sam alav na ribu, nego sam mislio da ću tako moći da se odbranim od drugih ribolovaca. Naime, drugi štap je trebalo da mi obezbedi malo više prostora na obali. Bezobrazno? Svakako, ali sam mislio da će me to poštedeti moguće svađe. Kako je zaliha olova počela osetno da se smanjuje odustao sam od prvobitne namere, nastavio sam da pecam samo jednim štapom, a drugi sam položio na strmi zid keja iza mene. Uz to sam poslušao savet mlađanog ribolovca, koji je vrlo uspešno pecao na nekih 6 m nizvodno od mene, da mu priđem jer ispred mene “kači”, a i da se ne bi neko ubacio između, jer su počeli da prostižu i drugi ribolovci.

Neverovatno koliko je značilo pomeranje od jedva 3 m nizvodno! Odjednom sam (i ja) počeo da lovim. Na prvi pogled deluje čudno, da sa svog pređašnjeg mesta nisam mogao da zabacim na mesto na koje sam sada zabacivao, ali je tako. Dunav je snažno zanosio umereno teško olovo i nije bilo lako, u prvih 5-6 zabačaja, provaliti caku koliko daleko zabaciti, koliko pustiti da olovo slobodno tone pre nego što se prebaci preklopnik mašinice, struna zategne i sistem pod određenim uglom, tj. u određenom luku, padne u podnožje grebena gde je koncentrisana riba. Iako su bile u igri bar tri promenljive veličine, sve to i ne bi bilo previše komplikovano kada bi na tom mestu ribolovac pecao sam. Međutim, kad su tu na jedva dva metra razmaka, a često čak i manje, poređani ribolovci i sleva i sdesna, a svaki peca drugačijim olovom, mora se uzeti u obzir i često nepredvidljiva putanja njihovih sistema kako bi se konačno svi na dnu poslagali ne jedan pored drugog paralelno obali, već svi, praktično, jedan “iznad” drugog, poređani skoro u istoj liniji, ali razmaknuti ka dubini. Zašto?

Zato što je na tom delu obale jedan greben prepun iskidanih najlona, struna i ko zna čega još. Riba na tom grebenu izvanredno radi, ali svaki zabačaj na njega znači kidanje. U više navrata su sa grebena ribolovci izvlačili po desetak metara najlona upletenog u sitno istrulelo granje. Često mi se dešavalo da posle natezanja izvučem sistem bez obe udice, a da na njegovom kraju ostane olovo, što smatram dokazom da su udice zakačile upravo neku pokidanu debelu drljatorsku strunu, ili možda čak i sajlu. O tome koliko sam tu olova izgubio bolje da ne pričam.

Najteže mi je padalo što sam često na tom mestu gubio ribu koja bi se pri izvlačenju zapetljala u taj potopljeni Gordijev čvor. A baš preko njega morate da izvlačite ribu ako okasnite na vodu, jer samo vam takva mesta ostaju slobodna.

Elem, upravo taj nazovimo ga greben onemogućava normalno pecanje na tom delu obale, po sistemu “svako ispred sebe”. Pošto se najbolje peca sa pozicija 7-8 m nizvodno od grebena (nizvodnije ponovo “kači”) u taj mali prostor nabije se i po 5-6 ribolovaca dubinkaša i tada nastaje igra kolariću-paniću: ribolovci koji su dalje od zlehudog grebena zabacuju blago uzvodno, ali ne preterano daleko, da sistem padne na dno nizvodno od njih, pod uglom od oko 45 stepeni. Ovo provereno ne kači! Ribolovci uzvodno, samim tim bliži grebenu, zabacuju dalje i više ispred sebe da njihov sistem voda nanese, usidri po mogućnosti tamo gde je “seo” i sistem njihovog komšije nizvodno od njih i podalje od grebena. Treba li uopšte naglašavati kolika su česta međusobna kačenja sistema kod izvlačenja, a pogotovo kada je riba na udici?

UTEŠNA TEHNIKA

Mada mnogi ribolovci koji često dolaze da pecaju na ovo mesto znaju za jadac, malo ko od njih uspe da preko grebena provuče sistem više od tri puta, a bez kačenja. Tada dužinu pecanja ne određuje aktivnost ribe već - zaliha olova! Zato neki ribolovci pribegavaju drugom rešenju: pecaju sa laganim meč i telemeč štapovima dužine oko 4 m sa savitljivim vrhom. Zabacuju dubinku sa, najčešće, 25-gramskim olovom na kraju, i dve udice na bočnim predvezima - putilima. Međutim, oni njime ne pecaju na dnu nego u propadanju! Ovo, dosta delotvorno rešenje, nastalo je iz nužde.

Pošto pecaju iznad grebena prekrivenog mrežom ispreple­tanog pokidanog najlona, ovi ribolovci moraju da se zadovolje samo trenucima dok sistem propada ka dnu, a dubina je poprilična, možda i 6-8 m. I Dunav dobrano zanosi u stranu, što još dodatno otežava tonjenje sistema i to daje dovoljno vremena ribi da čak nekoliko puta napadne mamac u propadanju. Sistem bi bio daleko delotvorniji kada bi se koristilo lakše olovo, ali tu su ribolovci koji pecaju nizvodno i olovo bi se mrsilo o njihove sisteme.

Princip pecanja je prost. Zabaci se, relativno, daleko, prebaci se odmah preklopnik mašinice a štap podigne visoko iznad glave. Zategnuta struna nepogrešivo prenosi svaki titraj od udice do savitljivog vrha. Čim sistem dotakne dno, potrebno ga je štapom naglo cimnuti i brzo namotavati najlon, kako bi preskočio i greben i klupko najlona na njemu. To je i najosetljiviji deo, pogotovo što u tom trenutku često udari i riba koja zakačena na udicu traži spas upravo u tom kršu. Faza tonjenja ovakvog sistema produžava se povremenim povlačenjem štapa u zadnji položaj, usled čega se zateže sistem koji se, potom, laganim spuštanjem štapa nanovo izlaže dejstvu vodenog toka. Štap se spušta do tačke kad prema vodi zahvata ugao od oko 45 stepeni, a onda se, ne preterano odsečno, ponovo vraća u, gotovo, vertikalni položaj, pa ponovo počinje lagano spuštanje, kojim kontrolišemo da najlon bude uvek zategnut. Ovakva tehnika ribolova je najdelotvornija kada je jato riba udaljenije od obale, jer je faza propadanja mamaca najduža.

KOTRLJANJE OLOVA

Ali da se vratim finesama klasičnog pecanja na dubinku u opisanim uslovima. Najveću grešku su pravili oni ribolovci koji su se opredelili za teža olova. Takva olova svode na najmanju meru uticaj vodenog strujanja koje nikad nije stalno i brzo spuštaju mamac na dno. Ali sistemi sa takvim olovima su najčešće “gluvi”. U to sam se više puta uverio kada su ribolovci koji pecaju na opisan način, a po pravilu se radi o vremešnim osobama, sedeli na najboljim mestima a jedva da su nešto upecali, dok smo se uzvodno od njih stiskali nas nekoliko mlađih ribolovaca (u odnosu na njih) i razbijali ribu, mada smo pecali na mnogo gorim pozicijama.

Pokazalo se da riba više voli kada voda ponese i po dnu blago zakotrlja olovo težine 25-30 g. Pecajući takvim olovom i osetljivim priborom mnogo je lakše uočiti kada riba uzima mamac u propadanju. Još češće se udarci dešavaju upravo u momentu kada se umereno teško olovo “namešta” na dnu - kada ga, lagano, pomera vodeni tok. Ovo pomeranje se detektuje ritmi­čkim ujednačenim savijanjem i otpuštanjem savitljivog vrha a svaka nepravilnost, u ovome, znači da je riba uzela mamac.

Naravno da pecanje sistemima sa umereno teškim olovima podrazumevaju neprestano osluškivanje siline i pravca vodenog toka i podešavanje nišanskih sprava, kako bi se em dobio željeni efekat em sačuvalo olovo.      

DUPLI SENDVIČ

Kao po pravilu, uz sisteme sa teškim olovom ide i karakterističan izbor mamca, to je uvek nešto što se teže skida sa udice i što može da se zabaci nekoliko puta uzastopce, kao na primer crvići ili gliste. Da se razum­mo: ja bez ovih mamac ne izlazim na vodu, bilo leti bilo zimi. Ipak, ovog puta kao najefikasniji mamac pokazao mi se hleb naš nasušni.

I sam sam dugo istrajavao u pecanju na glistu, pa kada bi se to izjalovilo ubacivao sam, pored gliste, kuglicu stiropora, a onda me je jedan mladi ribolovac iz Loznice, a na školovanju u Novom Sadu, svojim ulovima definitivno ubedio u efikasnost hlebne ruže i hlebne pahulje.

Namerno koristim oba izraza, koji se najčešće smatraju sinonimima, ali takozvanu ružu i pahulju od hleba razlikujem (uslovno), po sledećem: prva se pravi od meke sredine svežeg hleba, tako što se otkinuti deo, stavljen na udicu palcem i kažiprstom, stisne oko vrata udice, dok je pahulja za mene deo korice svežeg hleba, sa koje je odstranjen vruskavi deo. E, upravo ta pokorica, ili bolje reći - potkorica, sa jedne strane bela i mekana a sa druge “preplanula” i nešto žilavija, idealna je za pecanje bele ribe dubinkom.          Mnogi ribolovci pre odlaska u ribolov pripreme ovaj mamac tako što pokoricu hleba, sa koje je odstranjen gornji sloj, iseckaju na kockice, koje čuvaju u najlon kesici. Pahulja se stavlja na udicu tako što se probada kroz rešiju i žilaviju stranu, toliko da vrh udice proviruje kroz beli delić sredine hleba. Dajem prednost varijanti kada se pri samom pecanju otkidaju komadići prethodno oljuštene pokorice.        

Kada riba takve mamce uzima na dnu, a to je u hladnoj vodi na Dunavu u Novom Sadu baš duboko, korica je već poprilično raskvašena i riba je lakše skida. Tada otkidam srazmerno veće komadiće, presavijam ih popola, tako da gornji sloj korice bude unutra a beli spolja i takav dupli sendvič probadam udicom. Ovaj prazni i izvrnuti dijetalni “hamburger” znatno duže ostaje na udici!                  

Iako sam već pomenuo da je nas nekolicina (uslovno: mlađih ribolovaca) pecajući dubinkom na hleb upecala znatno više ribe nego starije kolege na gliste, malo ko od njih je promenio svoj način pecanja. Nije da nisu probali, ali nije im išlo. Verovatno i stoga što nisu navikli da im, i kada pecaju dubinkom, ruka bude stalno na štapu, a to je preduslov za pravovremenu kontru, onda kada se za mamac koristi svež hleb.

A zašto i da ih kritikujem, kada bi upravo njima trebalo da zahvalimo što neprestano usavršavamo tehniku ribolova, jer šta nam drugo i preostaje, kada su oni uvek pre nas na vodi i zauzmu nam najbolja mesta.

Mirko Kanjuh