Daleke 1993. godine prvi put sam pecao na Dyneema pletenicu. Koristio sam je kao bazični konac. Pecao sam na jezeru Orient u Francuskoj i u početku sam oklevao. Na kraju sam ipak na jednu mašinicu namotao taj čudan i netegljivi konac, debljine 0,30 mm. Bio mi je potreban za testiranje lova na mega rastojanjima. Moje prve dve ribe koje sam sa njim ulovio bile su dovoljne da vidim koliko prednosti donosi.

Nešto kasnije dobio sam pravog “buldožera”, baš na taj konac. Borba sa ribom u top kondiciji trajala je 40 minuta. Ulovio sam ga na dubini od 30 metara i na udaljenosti od 400 metara od obale!!! Sa normalno tegljivim najlonom ne bih imao baš nikakve šanse! Logično je da sam se posle ovog iskustva potpuno preorijentisao na Dyneema pletenice. Klasika je u ovom slučaju doživela veliki udarac. Elastični monofil od 15 lb je ustupio mesto neteglećem koncu od 40 lb! To je u tom momentu šokiralo mnoge ljude, što je naravno bilo potpuno razumljivo. Ali, kada vratim film unazad i vidim koliko su moji drugovi i ja od tada krupnih šarana ulovili, nije mi jasno da sada, toliko godina kasnije, neki i dalje tvrde kako ovakva pletenica ozleđuje ribu i kako se njome mnogo riba prokocka.

Jedino pitanje koje sam sebi mogu da postavim je: da li su ti ljudi uopšte ikad pecali tim koncem? Ili, da li su oni shvatili da se sa ovom vrstom konca drukčije peca i driluje. Najlon (monofil) i Dyneema (pletenica) su dva radikalno različita materijala pecaroških struna. Ako Dyneema pletenicu koristiš na pogrešan način sam sebi stvaraš probleme. Uzimajuci u obzir da je netegljiva, traži se više i od štapa i od onoga koji taj štap drži u ruci! Cilj nije da se štap samo savija.

Treba ribu zamarati regulacijom pritiska dok driluje. Treba se uigrati na oštre udarce i kratke begove, i pletenu strunu popustiti kada dode do kritičnog momenta.

Drugi metod je podešavanje ugla pecaljke. Tako se riba izbaci iz ravnoteže i lakše se može prikočiti (uštopovati, zaustaviti u begu). Ovo je moguće kada je šaran na kratkom rastojanju. Štap treba jednostavno podići u vis, da bi se napravio ugao u poređenju sa pravcem plivanja ribe.

Riba koja se upeca na velikoj udaljenosti od obale će posle kratkog bega skrenuti na levo, ili na desno. Ako riba tada zapliva u pogrešnom pravcu, recimo ka penjevima ili lokvanjima, bilo bi dobro jedno kraće vreme prtitisak smanjiti (ali držati i dalje kontakt sa ribom), i tada pritisak odjednon naglo povećati - devet od deset šarana se okrene za 180 stepeni i zapliva u pravcu koji si ti želeo! Ovaj trik ne uspeva tako često sa klasičnim i tegljivim najlonom. Ako ovu igru dobro savladaš prokockaćeš mnogo manje šarana nego sa monofilom.

Kidanje najlona će se, takođe, reducirati. A ako oni najtvrdoglaviji ostanu pri svom mišljenju onda je ovaj metod za njih možda isuviše komplikovan. Što se mene tiče, mogu tada i dalje pecati sa njihovim najlonom od 15 libri.

Teško olovo koristim samo ako pecam tamo gde je strujanje vode veoma jako. 2001. godine sam počeo pecati na reci Saone, u momentu kada je to tehnički bilo izvodljivo. To je bilo krajem maja. Znam da šaranima jako strujanje ne predstavlja nikakvu prepreku. Čak šta više, pod tim okolnostima je šaran super aktivan! U mom slučaju je to bilo mogućno samo sa olovom teškim izmedu 230 i 280 grama! Uspeo sam u kratkom periodu uloviti prilično mnogo riba (od 4 - 24,5 kg). Ni u jednom slučaju nisam mogao otkriti da teško olovo oštećuje šaranu usta! Kada se strujanje reke bilo osetno smanjilo, ostao sam i dalje da eksperimentišem sa teškim olovom. Iako sam, tehnički gledano, tada mogao pecati i olovom od 110 do 140 grama.

Tokom sledećih nedelja potvrdilo se ono što sam i i sam pretpostavljao: Na mestima gde je strujanje vode izrazito jako šarani se hrane isključivo školjakama i drugim oklopnim životinjicima, koje se manje više fiksiraju za dno. Tu vrstu hrane šaran uzima sasvim drugačije nego, recimo, pokretljive račiće. Šaran kopa školjke sa dna i kako su njihove ivice veoma oštre, pri tome mu se usta često ozlede (veoma male ranice). Te vrste ozleda zarastu u rekordno kratkom vremenu. Šta je u svemo ovom značajno? Šaran je već navikao na fizički otpor hrane koju uzima!

U tom kontekstu mogu da shvatim da se šaran neće preterano uzbuditi ako oseti otpor teškog olova! Najverovatnije i zbog toga što se, do tada, veliki broj rečnih šarana nikada nije susreo sa pojmom “udica”! Mogu da zamislim da šaran koji se ubode na udicu jedno vreme stoji i miruje, te se kasnije trzanjem glave pokušava osloboditi oštre udice.

Takve reakcije ne bih nikad mogao da vidim da pecam tegljivim najlonom. Ideja teškog olova je u tome što je povećan otpor, a to dovodi mnogo boljeg prodora (penetracije) u šaranova usta, a to doprinosi težem oslobađanju šarana sa udice!

Praksa je potvrdila da sam bio potpuno u pravu: više “runova” (skoro uvek!), manje udaraca po štapu, i ako bi se to ipak desilo bilo bi dovoljno dugo da bih mogao muški reagovati kontrirom unazad!

Mogu da kažem da se i na “izraubovanim” vodama, teškim olovom i pletenicom, mogu postići vrlo solidni rezultati, a ne samo na rekama i divljim vodama.

Luc De Baets