Na našim vodama svakim danom sve je više ribolovaca koji koriste moderne štapove za pecanje. Prvobitnu rezervisanost, pa čak ignorantski odnos prema novitetima, prema tanušnim štapovima “koji će se i na kederu slomiti“, zamenila je prvo znatiželja, a zatim i želja da se proba taj novi stil pecanja. Ove tri faze nisu nikakva posebnost naših ribolovaca, jer su rekreativci svih meridijana generalno znatno konzervativniji od svojih kolega takmičara.

Naša je specifičnost to da se period od prve pa do treće faze poprilično rastegao, ali to su pre svega diktirali uslovi na tržištu.

Kada su sasvim solidni meč, bolonjeze, telemeč i feeder štapovi, postali i cenom dostupni iole štedljivijem pecarošu, počelo je njihovo masovnije korišćenje i na našim vodama. Značajnu ulogu u tome odigrali su bez sumnje ribolovački časopisi i emisije posvećene tom hobiju, sportu, strasti, popularišući novitete i načine njihovog korišćenja. I tekst koji sledi jeste doprinos tome, pisan s neskrivenom željom da promoviše jednu od tehnika za vrhunsko pecaroško uživanje – za pecanje feeder štapovima. U tom cilju prenosimo neka od iskustava ribolovaca koji se, uslovno, mogu smatrati rodonačelnicima pecanja savremenim dubinkama, iskustva pecaroša iz zemlje u kojoj je pecanje na dubinku na takmičenju ravnopravno sa lovom ribe na plovak, ukratko: prenosimo savete engleskih ribolovaca.

SISTEMI
Mada je kod nas i danas najpopularnija hranilica tipa spirale sa ili bez otežanja, sve se češće, u najbolje snabdevenim prodavnicama, nude i savremene hranilice različitih vrsta i tipova, među kojima su najzastupljenije one koje možemo svrstati u kavezni tip, tj. koje su otvorene sa obe strane. Takve hranilice Englezi nazivaju “open cage” (“otvoreni kavez”), što, u stvari, i jesu. Za našeg prosečnog ribolovca takve hranilice su još skupe, ali bar su naši ljubitelji ribolova snalažljivi i veštih ruku, a i u nekim od prošlih brojeva “Trofeja” smo prikazali kako takve hranilice možete izraditi sami.

Tu i tamo mogu se primetiti i modeli nalik velikoj čauri ili kinder jajetu koji su izbušeni. Reč je o modelima u koje se stavljaju živi crvići. I tako, polako ulazimo u priču koja sugeriše da je savremeno pecanje dubinkom nešto više od načina kojim smo pecali do juče. I pecanje na feeder štapove ima svoje varijante kao što je pecanje krupne ribe, pre svega šarana, odnosno pecanje sitne bele ribe. Hranilice koje najčešće koriste naši ribolovci - spirale - po Englezima spadaju u modele namenjene pecanju “metod“ tehnikom. Uprošćeno govoreći, suština tog načina pecanja jeste da se na hranilice stavlja kompaktna lepljiva masa hrane sa relativno krupnim česticama hrane, ili kuvanim zrnevljem, koje ostaje na hranilici i kada ona odstoji poduže na dnu. Po pravilu, zarad daljih zabačaja i izbegavanja mršenja, udica sa mamcem se zabada u takvu hranu kojom je oblepljena hranilica kako tokom leta kroz vazduh predvez ne bi mlatarao. Kod pecanja metodom “metodom“ hrana se teško skida sa hranilice, sitna riba je neće rasturiti dok se ne dogega zlatoljuski brka, i to je ono što približava taj način pecanja uobičajenoj tehnici pecanja na hranilicu kod nas. Ono što su Englezi svojevremeno proglašavali revolucijom u pecanju šarana, na komercijalnim ribnjacima pre svega, kod nas je gotovo jedini poznat način pecanja hranilicom! S tom razlikom da se tako kod nas pecala sva riba. E pa ako su Englezi mogli nešto, uslovno rečeno, da nauče od nas, možemo i mi ponešto od njih, pre svega kako da se korišćenjem savremenog pribora efikasnije lovi bela riba. Upravo za to se koriste sistemi sa hranilicama u koje se stavlja rastresita hrana ili živi crvići.

MONTAŽE

 

Takve hranilice se po pravilu montiraju na “paternoster” način što se može najbolje videti i naučiti iz priloženih ilustracija. Mada na prvi pogled ne izgleda tako, najjednostavniji je sistem sa tri omče – koji ima dva modaliteta. Kod oba je karabinjer, na koji će se stavljati i po želji menjati tip i veličina hranilice, “zarobljen“ u gornjoj omči (najbližoj vrhu štapa), zatim slede jošdve “prazne“ omče, koje predstavljaju ukrućivanje osnovnog najlona ko prevencija od mršenja, a onda dolazimo do razlike: u jednom slučaju se sistem završava najmanjom omčom koja služi za klasično montiranje, po pravilu, tanjeg predveza na čijem je kraju, takođe, vezana omča, a u drugom slučaju je na kraju sistema ostavljena najveća omča čiji se jedan “krak“ odseca neposredno uz čvor i tako se dobija vršni deo debljine osnovnog najlona, na čiji se kraj - direktno - veže udica. Postoje i drugi sistemi, ali ovo su osnovni koji će zadovoljiti u najvećem broju slučajeva. Treba istaći da se kao osnovni koriste relativno tanki najloni, po pravilu debljine do 0,20 mm!
Ovo je jedan od najbitnijih preduslova za efikasnost pomenutih sistema tehnike pecanja feeder štapovima uopšte. Podrazumeva se da takvi monofili (a mogu se koristiti i specijalne ultra tanke tonuće pletenice!) budu vrhunskog kvaliteta. Znači da na njima ne treba štedeti i treba ih kupovati na proverenim mestima, što je slučaj i sa materijalom za predvez, za šta su se fluorokarboni poznatijih proizvođača pokazali kao najkvalitetnija rešenje.

Nije svejedno ni kako će biti vezana udica na takvom predvezu! Mnogi ribolovci ignorišu činjenicu da je jako bitno kako će biti okrenut čvor na udici - spolja ili iznutra. Neverovatno je koliko je to važno, pogotovo kada se koriste sitne udice!

Umesto da ovde razvijamo teoriju o tome savetujemo vam da se u to sami uverite vezujući udicu na oba pomenuta načina i da uporedite koja će duže, a bez kačenja, kliziti po vašem dlanu! Na

ša proba sa udicama br. 10 nije pokazala nikakvu razliku u efikasnosti kačenja, ali koristili smo udice s pločicom! U svakom slučaju nije zgorega ispoštovati savet da: pravilno vezana udica znači da će se riba sama upecati, pokušavajući da ispljune mamac, čim nešto posumnja! Umesto da često krivite svoje reflekse što su vam kontre neproduktivne, proverite i kako ste vezali udicu!

HRANA

Za pecanje sitne bele ribe koriste se hranilice u koje se stavlja relativno rastresita hrana, jer je poenta tog načina pecanja da je ono istovremeno i prihranjivanje! Pravilno pripremljena hrana za takve hranilice je rastresita, pri stisku se lako formira u lopte, a kad se još jače pritisne “prhko“ se raspada. Praktično, to su osobine dobro umešane klasične takmičarske hrane, što podrazumeva da se kod pripreme mora postepeno umereno kvasiti i po mogućnosti posle toga prosejati kroz krupno sito, mada moguće je uz malo prakse postići sasvim solidan efekat i bez toga. Kako bi se sastojci hrane što bolje sjedinili i počeli da šire za ribe neodoljive mirise, hranu treba umesiti oko pola sata pre pecanja.

Pravilno pripremljena hrana na prvi pogled deluje kao da je polusuva. Poenta je u tome da se takva smesa stavlja u hranilicu sabijajući je ali ne preterano. Prava mera je da ne ispada tokom zabacivanja. Kad hranilica padne na dno, polusuva smesa upija vodu, usled čega bubri i postaje rastresita. Kada posle minut-dva cimnemo hranilicu, iz nje će se kod pravilno pripremljene hrane, prosuti ceo sadržaj i to na veoma malom prostoru, približno tu gde je hranilica i pala na dno.

U tome je suština: da se prilikom vađenja hranilice iz vode i ponovnih zabačaja hrana ne rasipa unaokolo, ne seje po dnu u dugačkom tragu po pravcu po kojem privlačimo hranilicu kada sistem vadimo iz vode. Dakle, hrana mora biti na što manjoj površini da bi se iznad nje koncentrisalo jato riba.

HRANILICE

Da bi efekat kvašenja i bubrenja hrane bio što bolji treba koristiti hranilice u kojima je hrana što više izložena vodi, dakle one koje su izrađene od tanke žičane, ili plastične, mreže. Pecaroška seansa zapravo i počinje hranjenjem uz pomoć te vrste hranilica. Najčešće se u tu svrhu koriste malo veći modeli, a sa sistema se skida predvez s udicom da ne dođe do neželjenog kačenja o neku prepreku na dnu. Hranilice se zabacuju više puta na željeno mesto, sačeka se izvesno vreme da hrana nabubri i počne da kipi iz njih, a zatim se naglo kontrira pri čemu se hranilica naglo pomera ostavljajući svoju sadržinu na mestu na kom je malopre stajala. Posle nekoliko zabačaja u svrhu hranjenja, sistem se “koriguje” – skida se velika hranilica i stavlja manja, tj. “radna”, i stavlja predvez sa udicom. Pecanje može da počne...

Ako se koriste zatvorene hranilice sa otvorima, koje se koriste za serviranje živih crvića (slika iznad), treba povesti računa i o sitnici koja se zove temperatura vode! Ako se peca u hladno doba godine, takve hranilice mogu biti više štetne nego korisne, mada tada riba i te kako voli da se zasladi mesnim obrokom. Radi se o tome da je ponekad voda toliko hladna da se crvići u hranilici prosto ukoče, pa ne migolje napolje čime je ubijena poenta korišćenja zatvorenih hranilica. Uz to, kad izvlačimo sistem povlačenjem pune hranilice, strujanjem vode kroz otvore ispire se njen sadržaj (crvi) po relativnom dugom tragu i tako se riba raštrkava. Taj tip hranilica treba koristiti u najtoplije doba godine, a crviće možemo koristiti i tako što ih ubacimo u smešu feeder hrane, koju će migoljenjem još bolje rastresti kada hranilica dospe u vodu. Kad je reč o veličini hranilica pravilo je da se koriste leti veće, a zimi manje, što je u skladu sa intenzitetom metabolizma lovine.

UKRŠTANJE KOORDINATA

Ovakav način prihranjivanja i pecanja podrazumeva veliku preciznost, kako bi sistem uvek pao na mesto gde imanajviše rastresite hrane koja neodoljivo privlači belu ribu. Za postizanje takve preciznosti neophodno je (pre prvog zabačaja - kojim započinje hranjenje!), uočiti na suprotnoj obali orijentir koji će nam biti marker za pravac. Da bi zabacivali uvek na istu daljinu valja se poslužiti drugim trikom, odnosno pomagalom koje se nalazi na špulni. To je takozvani line-clip. Kad prvi put zabacimo na željenu daljinu, najlon treba zakačiti za tu plastičnu “bradavicu“, a ukoliko je nema na špulni, treba je skinuti i od dole, preko preostalog najlona, staviti poširoki komad isečen od gume za bicikl na primer, pa se špulna vrati. Ipak, line-clip je znatno pouzdanije pomagalo, mada treba voditi računa da se svaki sledeći zabačaj izvede približno istom snagom ko i prethodni, a pogotovo ne sme da bude mnogo jači - kako se ne bi oštetila plastična zakačaljka. Mnogi ribolovci zaziru od ovakvog načina fiksiranja najlona (daljine zabačaja) u strahu da će imati problema ako im udari kapitalac! Ako se peca na nešto većoj daljini, 30-40 m, nema opasnosti od toga jer posle kontre nikada na toj udaljenosti beg neće biti toliko silovit da ne- ćete imati dosta vremena da jednostavnim pokretom kažiprsta oslobodite najlon iz line-clipa, a najčešće za time neće ni biti potrebe. Moguće je, za svaki slučaj, primeniti i drugačiju sigurnosnu meru: zabaciti malo dalje od mesta na kom će se pecati, pa zakačiti najlon za line-clip i lagano namotati 2-3 metra najlona. Kada se sledeći put zabacuje treba ponoviti ovaj postupak – hranilica će uvek biti na približno istom mestu, a na mašinici će ostajati po nekoliko metara najlona kao zalog sigurnosti ako se “ala“ nameri.

Radi smanjenja opasnosti da će se takvim načinom hrana rasejavati po širem prostoru, a i da se hranilica ne bi provlačla kroz jato riba koje je leglo na hranu, iskusni ribolovci, takmičari pre svega, posežu za drugim trikom. Zabacivši snagom koja je potrebna da izleti sistem na celu dužinu određenu line-clipom, otprilike 2 sekunde pre nego što sistem dospe do svoje krajnje granice, naglo štap prevuku preko ramena. Usled te reakcije najlon se zategne a hranilica se zaustavi u vazduhu i pljusne baš na mestu gde treba i da potone. Kada se štap vrati u prednji položaj u kom se stavlja na držač, treba samo lagano namotati višak najlona koji se usled cimanja pojavio - to je upravo ona prethodno opisana količina najlona koja se preko line-clipa namotava za slučaj neuobičajeno krupnog ulova.

Preciznost koja je potrebna da bi se od pecanja feederom izvukao maksimum podrazumeva da se zabacuje “preko glave“, u pravcu orijentira na suprotnoj obali, kao mušica nišana.

Ako se izuzmu ovogodišnji problemi sa neuobičajeno dugotrajnim visokim vodostajem, sreća naših ribolovaca, pogotovo u Vojvodini, je da na mnogim vodama i danas mogu uloviti sasvim pristojne količine ribe i s relativno skromnim priborom. Nekima od njih će se verovatno ovi saveti učiniti
kao preterivanje i nepotrebno komplikovanje u osnovi jednostavne tehnike pecanja. I dobro je da je tako, sreća naša da još ne tražimo ribu kao iglu u plastu sena, mada nije da ne kukamo!