Kad god se pokrenula neka priča o pecanju nikad nisu promašili da me pitaju zašto pecam baš samo šarane. Iako i dan danas volim da pecam i druge ribe i ribice, naročito na plovak ipak je tačno da je samo pecanje šarana ono što me najviše interesuje i pruža mi najviše zadovoljstva. Možda zato što sam lenj a šarana mogu i ležeći da pecam, odnosno čekam? Iako tu sigurno ima istine, ali kada se pogleda šta sve šarandžija mora da uradi pre nego što počne to pecanje iz ležaljke, teško da se može reći da je pecanje šarana lako već naprotiv – pecanje šarana je rudarski posao.
Nekoliko sati za pripremu mamaca, onda nešto što veoma liči na selidbu: pakovanje gomile pribora i kamp opreme. Sve to treba natovariti u auto (naročito je zabavno onima koji stanuju u nekom soliteru, da ne pominjem da se desi i da liftovi ne rade), zatim sve to istovariti na mesto pecanja na koje obično ne može da se priđe autom već u boljoj varijanti čamcem a u goroj treba vući opremu kroz neke gudure. Na kraju, treba sve to raspakovati i urediti kamp. Do izležavanja treba još »samo« nahraniti spot pa zatim još »samo malo« veslati da bi se eventualno razvukli sistemi. Ali, sve to ima smisla kada posle toga sledi višednevni boravak na vodi. Nekoliko dana ribolova u kontinuitetu podrazumeva da ćemo na pecanju provesti i nekoliko noći. E baš taj noćni ribolov, kada sve oko nas dobije neku drugu dimenziju, naročito ako se peca u pravoj divljini, uživanje je koje se rečima ne može opisati.
Ali, nije sve tako jednostavno, da bi uživanje bilo kompletno noću treba nešto i upecati a da bi upecali treba se dobro pripremiti. Najčešća situacija koju sam viđao na vodi je da ribolovci pred mrak ponovo nahrane mesto, prezabace mamce pa uz razgovor čekaju neko vreme i na kraju – pravac vreća za spavanje. A upravo kada se sve na vodi smiri može se videti i čuti mnogo toga što možemo iskoristiti ako ne iste noći onda narednih dana i noći. Možemo videti, na primer, iskakanje i prevrtanje ribe na mestima gde je to danju nezamislivo. Samim tim možemo lako uočiti potencijalno dobro mesto. Forsiranje istog spota noću može da bude produktivno mada u obzir treba uzeti i sledeće: Šaran na divljim vodama je izuzetno oprezna i plašljiva riba. Neka mesta koja su bogata prirodnom hranom i koja bi rado posećivao šaran izbegava samo zato što su blizu obale. Ne, ne plaši se šaran obale, već se plaši onoga što blizina obale nosi: buke koju prave ribolovci, prolaznici ili kupači. Naročito na jezerima gde je voda bistra takva mesta mogu biti aktuelna samo po nevremenu (jak vetar, pljuskovi) ili noću. Ako nađeš zanimljivo mesto na kome nemaš uspeha danju obavezno probaj noću. Često je šaran preko dana na mestu koje mu pre svega pruža zaklon – panjevi, rupe, kanali ili je na velikoj udaljenosti od obale, ponekad i na većoj dubini.
Naravno, i na malim vodama koje su bogate ribom i gde je riba prilično navikla na prisustvo ribolovaca i buku postoje »noćna mesta«. Skoro na svakom takmičenju sam po mraku dobijao po nekoliko riba na mestima gde danju nema ni pipanja. Nekoliko riba upecanih na rezervnom mestu su čist dobitak koji ponekad može da bude odlučujući za dobar plasman na takmičenju. Jedino na WCC 2002 u Rumuniji nismo ništa upecali noću! Uopšte, u celom zalivu gde smo lovili niko se noću nije napecao dok je na drugom delu jezera noć bila daleko izdašnija. Isto se svake godine dešava i na Vlasinskom jezeru. Na jednom delu jezera moguće je ribu uloviti samo noću a nekoliko kilometara dalje noću neće ni da pomiriše mamac. Redovno sam bio u kontaktu sa prijateljima koji su kampovali i lovili iskljucivo danju dok sam ja tada pecao u zalivu pored brane i ribu dobijao isključivo po mraku. Nekoliko dana sam čekao i po celi dan ali ništa. Tek kada sam jedan štap razvukao na 350 metara od obale, na jedan plato, počeo sam da dobijam ribu danju. Tamo sam držao štapove i dve noći ali ništa! Veoma me je kopkalo da li će neka promena mesta kod kolega koji su pecali nekoliko kilometara dalje doneti promenu da se i na tom mestu upeca nešto u toku noći. I već prvog dana i prve noći našli smo razlog zbog koga ništa nisu pecali noću. Naime, pecali su na dobrom mestu, u jednom kanalu, koji je sigurno put kojim se šarani kreću. Međutim, samo nekih 500 metara dalje nalazio se jedan zaliv preprečen plovećim ostrvom (svojevrstan fenomen Vlasinskog jezera) koje se usled pada nivoa vode delimično našlo na obali. Iza nasukanog plovećeg ostrva je sada bilo jedno malo jezerce od nekih 3-4 hektara, dubine do 2 metra gde je noću bila prava žurka.
(nastaviće se...)
Braca Kovačević
