Analizirajući veća svetska takmičenja održana na rekama poslednjih godina nemoguće je ne uočiti masovno korišćenje specifičnih pljosnatih plovaka nalik lizalici. Upravo ti spljeskani plovci postali su danas prvi izbor vrhunskih takmičara za lov štekom na bržim vodama. I mada se ovi neobični plovci nekome mogu učiniti kao izum novijeg vremena, oni su to samo uslovno, jer datiraju čak s početka osamdesetih godina prošlog veka. Jedan pažljivi hroničar dešavanja na svetskim takmičarskim pistama zabeležio je da ih je prvi put video na Svetskom prvenstvu 1983. godine u Švajcarskoj...
Tada su takvi plovci prvenstveno shvaćeni kao zanimljivost, čak i kao ekscentričnost, s obzirom da tada ni pecanje štekom nije bilo šire rasprostranjeno. A upravo su “lizalice” fantastičan spoj sa ekstremno dugačkim štek štapovima, to je savršeno ukomponovan sistem za maksimalnu kontrolu plovka, pardon - sistema - u brzom vodenom toku. Čak i kada je štek tehnika omasovljena, postala takmičarski obavezan sastav, još je ogroman broj ribolovaca za pecanje na rekama koristio klasične “debeljuce”.
U početku je bilo prisutno shvatanje kako su ovakvi plovci efikasni samo kod ekstremnih veličina tj. nosivosti, međutim, vremenom se iskristalisao stav da su ovi plovci primenljivi i u širokom dijapazonu nosivosti. Šta više, u mnogim zemljama gde je štek ribolov vrlo razvijen (a raširen i kao zanimacija rekreativaca), danas je pravi trend pecanje na mini “lizalice” veličine metalnih novčića. Tehnika pecanja ovakvim plovcima se neprestano usavršava, ali to ide nekako mimo nas jer u našoj zemlji se ne održavaju takmičenja na brzim i dubokim rekama. Nešto malo više iskustava naši vrhunski takmičari pokupe prilikom izlaska na svetsku scenu, ali sve je to još vrlo skromno.
MAJSTOR
Iskreno govoreći, anlizirajući iskustva nekih vrhunskih takmičara (koji su se specijalizovali za pecanje “lizalicama”) više nego vlastita, dolazi se do saznanja da korišćenje takvih plovaka ne podrazumeva i pecanje sa lakšim sistemima! Ovo na prvi pogled nije logično, jer pljosnati plovci odlično režu vodenu struju - potisak primaju samo tanušnim bokom, pa bi bilo logično da na željenom mesti lakše zadržavaju i sistem sa manje olova u blizini predveza koji je i osetljiviji.
Međutim, Diego da Silva, francuski reprezentativac (na slici), i ribolovac kojeg ne slučajno nazivaju “čovek lilihip”, kategoričan je u tvrdnji (a s tim se slažu i njegove kolege) da je za najbolju prezentaciju mamca na brzoj (i dubokoj) vodi olovno otežanje bitnije od izbora oblika tj. tipa plovka! Od količine olova zavisi da li će ribolovac uspevati da zadržava mamac u mestu, tako filigranski da se na plovku primete i najsitniji trzaji ribe. Dakle, oblik plovka ne utiče na količinu olova koje je potrebno staviti za pravilno opterećenje sistema - ako je potrebno staviti 4 g olova da bi sistem bio pravilno opterećen, svejedno je (sa aspekta nosivosti ili osetljivosti) da li će to biti klasičan plovak od 4 g ili “lizalica” takođe od 4 g! Pa u čemu je onda štos? Dijego tvrdi, a njegovi rezultati to nedvosmisleno i potvrđuju, da je oblik plovka od presudne važnosti za kontrolu sistema kada se on pomera duž linije pecanja!!!
ODABIR
Jedan od najbitnijih preduslova da se ova tehnika pecanja savršeno izvodi je pravilno opterećenje “lizalice”. Plovak treba izabrati tako da njegova nosivost obezbedi stabilnost sistema u vodenoj struji, da je na struni dovoljno olova da voda ne pomera mamac (u takmičarskom ribolovu zabranjeno je pecati sa olovom na dnu!) ali da se sistem pomeri i antena plovka zatitra i pri najsitnijem trzaju ribe. Ne treba štedeti truda da se uspostavi taj balans između sidrenja mamca i osetljivosti celog sistema. Bitno je da se odabere plovak po meri situacije na vodi, tj. prema brzini i dubini vode. Nikako ne treba posezati za plovcima veće nosivosti i “za svaki slučaj” stavljati koju dramliju više kako bi se mamac dobrano usidrio. Mamac će, doduše, mirovati koliko mu to ribolovac dopusti, ali time smo u velikoj meri “ogluveli” ceo sistem za one jedva primetne trzaje ribe kada slabo radi i kada je i najmanji ulov veoma dragocen.
Kako gospodin da Silva određuje koja će mu nosivost plovka biti po meri? Odabira plovak prema iskustvu i pomera ga tako da sistem bude namerno podešen na manju dubinu od one na kojoj namerava da peca (na dnu). Zabacuje sistem i zadržava plovak štekom u vodenoj struji. Ukoliko plovak na kompletno montiranom sistemi sa olovom po meri njegove nosivosti zauzme položaj u kojem antena stoji vertikalno ispravljena - sistem je OK. Ako se antena naginje prema vodi čak i za minimalnih 10 stepeni, sistem je previše lak i treba posegnuti za plovkom nešto veće nosivosti.
ISPIPAVANJE
Sada dolazimo i do onoga po čemu je Diego najpoznatiji, po temeljnom ispipavanju terena na kom peca, savršeno kontrolišući pomeranja ili zanošenja sistema - što mu na kraju i donosi punu čuvarku ribe, ponekad i u najtežim uslovima pecanja. Kako to radi Diego Da Silva?
Idealno izbalansirani sistem lagano spušta ispred sebe tačno iznad hranjenog mesta, baš kao i drugi ribolovci. Ali, umesto da insistira na tome da se plovak što manje pomera - ili da ga povremeno pušta nizvodno - on ga u mestu zadržava tek nekoliko trenutaka. Zatim ga lagano izdiže i pomera ga, bukvalno, samo za nekoliko centimetara, savršeno kontrolišući pomeranje vrha štek štapa i ponovo spušta na vodu - gde opet nakratko zadržava sistem u mestu! Ovo strpljivo ponavlja kao da precizno meri dubinu, pomerajući plovak centimetar po centimetar nizvodno. Na ovaj način postiže efekat kao da mamac baulja kroz vodu pravo prema ustima ribe.
Najveći problem je kako baratati dugačkim štekom tako precizno. Kako bi što više rasporedio teret dugačkog štapa, Diego zauzima takav položaj da može što više da polegne osnovu šteka štapa duž svoje natkolenice i da štap podupre rukom odozdo dvadesetak centimetara ispred kolena. Kada je štek oslonjen manjom površinom i pomera se sa obe ruke, čak i najmanji pokret rezultiraće pomeranjem plovka skoro desetak i više centimetara što je po Diegovom mišljenju previše. Kako bi kontrola sistema bila savršena, razdaljina od vrha šteka do plovka ne bi trebalo da bude veća od 50 do 70 cm. Peca se tačno iznad hrane, tj. da se plovak spušta postepeno nizvodno najviše oko 1 metar, ili kako je to napisano svojevremeno u jednom stručnom tekstu - “aktivna zona pecanja je skučena”. To znači da se mora pripremiti hrana koja će neraspadnuta pasti na dno. Ribolovac mora biti siguran da je riba upravo tu, u toj uskoj aktivnoj zoni, kako bi strpljivo i pipavo pomeranje sistema centimetar po centimetar bilo efikasno. Besmisleno bi bilo ovakvom tehnikom ispipavati širi prostor.
Ovaj vrhunski takmičar na opisani način peca krupnu ribu u teškim uslovima i na dubini do oko 3-3,5 m. Olovo koncentriše na jednom mestu u blizini dugačkog predveza, tako da iako je olovo iznad dna, udica sa mamcem se prosto kotrlja po dnu.
DRUGI SISTEM
Kada riba dobro radi a peca se na vodi gde dubina doseže i čitavih 4-5 m Diego bira plovak na drugačiji način - montira ga na sistem, ali bez olovnog otežanja. Dubinu podešava na znatno pliće od one na kojoj će pecati i zabacuje sistem. Zadržavajući štekom plovak posmatra koji ugao će antena zauzeti pod uticajem vodene struje. Plovak je korektno izabran ako se antena “nagne” na vodom pod uglom od 45 stepeni; ako struja jače zanosi plovak a antena se približava vodi i ugao između nje i površine vode bude manji, plovak je lakši nego što je potrebno; ako antena zauzima položaj bliži vertikali - plovak je pretežak. Dakle, za postizanje idealnog balansa potrebno je raspolagati širokom lepezom pljosnatih plovaka, a ne probati da se dodavanjem i oduzimanjem po koje olovne sačmice stvar “ispegla”!
Kada peca na takvim terenima, a riba dobro radi, Diego ne gubi vreme na lov “pipanjem” već dozvoljava da plovak lagano ali primetno sporije od vodenog toka klizi nizvodno duž linije po kojoj struja vode raznosi čestice hrane. Način raspoređivanja olovica i dužina predveza su kao i kod klasičnih štek sistema. Ukoliko situacija na vodi zahteva da se plovak pušta bez zadržavanja, onda se mora posegnuti za klasičnim plovcima jer je za tu vrstu pecanja “lilihip” neprimenljiv.
I da ne zaboravim: “lizalice” energičnije signaliziraju trzaje ribe!
Sve u svemu, da Silva je tipičan primer ambicioznog ribolovca koji ne skriva intrigantno iskustvo jednog vrhunskog takmičara, stapajući neobičan plovak i vrlo aktivan način pecanja u vrlo efikasnu tehniku za pecanje na teškim vodama. Mada se, kao što sam već istakao, kod nas na takmičenjima ne peca na brzim vodama, nije na odmet znati i kako izgleda prava primena ekstravagantnih plovaka.
Branislav Čordić
www.trofej.info
