Prva je, naravno, bila pojava grafitnih štapova. Upotreba karbonskih vlakana u izradi štapova za ribolov zauvek je promenila pecanje. Ništa pre toga nije toliko drastično unapredilo ribolovačku opremu. Ali koja je druga revolucija? O tome skoro svaki ribolovac ima sopstveno mišljenje, ali za mene su to pletenice – upredene strune. Pa da vidimo danas, preko 20 godina kasnije od njihove pojave, da li su pletenice revolucija u pecanju.

Prve su bile loše, neke DAM Hypron bele, a preskupe. Plus su se enormno mrsile, „pile“ su vodu, upijale i bubrile, tako da su se naredni namotaji usecali u prethodne i prilikom sledećeg izbačaja sa špulne povlačile „ptičje gnezdo“ koje je bilo nemoguće razmrsiti. Nije pomagao čak ni worm shaft – beskrajni vijak koji je unakrsno slagao pletenicu. To su brzo uvideli proizviđači pa su umesto pletenica enormne nosivosti (i „mrsivosti“) lansirali upredene strune nešto manje nosivosti ali okruglog preseka i „zatopljenih“ vlakana tako da nisu upijale vodu – a tako ni mrsile. I cena im je ubrzo pala na razumnu meru.

Tada, gotovo preko noći, postale su hit u varaličarenju (i grabuljanju!). Velika nosivost, manji prečnik i, posebno, netegljivost omogućile su efikasnije kontre i bolju indikaciju udarca ribe ili kontakta varalice sa dnom ili preprekom. Posebno je bio lep osećaj dok se vuče vobler ili leptir jer se izvrsno oseća teturanje ili vibracija varalice. Džigovanje smuđa je postalo nezamislivo bez pletenice. Ma za sve grabljivice, postale su pravo revolucionarno otkriće, osim za...

Skoro sve, jer nekako nisam umeo da njima pecam basa ko pre. Sad, da li sam sebe pogrešno ubedio da je bas vidi, ili što pletenicama nisam mogao onako suptilno da plopćem Poperom ili krivudam Zarom ko monofilima, tek ja ih na bistrim kanalima Bačke nisam koristio. I ređe sam basu čupao varalicu iz usta monofilom, plus bolji je za odloženu kontru kod nervoznih varaličara.

Ali na soma, smuđa ili štuku bez pletenice više nikad! Ne znam kako stoje stvari sa vidljivošću u prozirnoj vodi prilikom lova salmonida, ali znam da ih mladičari koriste. Uostalom, noću se ne vide ni kad su pola milimetra debele, hehehe.

Veća nosivost spasavala je često i varalice – ispravljao sam udice ili čupao granje. Ali sam ih manje uspešno otkačinjao sistemom „mandolina“ ukoliko se zaglavi varalica između kamenja. Razlog je netegljivost. Nisam mogao ko elastičnim monofilom da zategnem strunu i „sviram“ prstima po struni pa naglo otpustim. No, bar se nisam mučio kad bih kidao. Elastičnim monofilom sam zatezao, zatezao... a on se teglio. Pletenicu namotam oko parčeta drveta i cimnem – nema istezanja i ona lakše pukne uprkos većoj nosivosti. I što je posebno značajno: nikad mi varalica nije izletela iz vode prilikom kidanja ili otkačinjanja, a sa monofilom su mi fijukale udice oko ušiju ko iz praćke lansirane. 

 Levo pletenica, desno monofil

Međutim, u drugim vidovima slatkovodnog ribolova nisu se toliko „primile“. Plovkaroši i dalje pecaju monofilima, fideraši kako koji, a moderne šarandžije koriste uglavnom monofile. Jedino klasični dubinkaši, prvenstveno čekači soma ili smuđa na prirodne mamce koriste (i) pletenice – ali mnogi još uvek monofile. Izuzetak su lovci na kapitalne somove dubinkama. Recimo na Ebru je nezamislivo da pecamo peletama ili usidrenim kederčinama a da na moćnim rolama nemamo pune špulne pletenica.

Pletenice su i poznate kao „razbijači mašinica“. Netegljivost i velika nosivost a tanak presek rezale su lošije vođice strune (i karike na štapovima) i ubijale zupčanike. Stoga su postali obavezni valjkasti ležaji u rotoru, tzv, superstoperi, koji su štitili pogonski i prenosni sklop od udara. I štapovi su lakše pucali ukoliko se pletenica uplete oko karike. Stoga su neophodne moderne mašinice (superstoperi, unakrsno motanje, precizne kočnice...) i elastični štapovi (mogu i „fiberaši“, tj. stari blankovi od stakloplastike). Inače su spadanja češća nego kod monofila. Jeste da se pletenicom ubojitije zada kontra, ali elastični monofil je bolji amortizer od grube pletenice.

Kod izbačaja nije bilo „efekta opruge“, pletenice se nisu „federisale“ (nemaju memoriju) pa se nisu stvarali kolutovu kao kod monofila. Istina, to je pomalo koristilo kod monofila kad se smanji količina na špulni – zbog efekta opruge su se lakše izvlačili namotaju smešteni ispod samog oboda špulne. No to su već sitnice, u suštini nebitne.

Eto, to bi bilo to, ukratko. Pletenice jesu revolucija u ribolovu, ali ne u svim vidovima pecanja. Kao što ste videli, imaju znatnih prednosti ali i nekoliko mana. Stoga monofil nije otišao u penziju - niti će! Pletenice jesu izazvale revoluciju, ali i isprovocirale monofile na evoluciju.

I na kraju: najveća mudrost je znati koja struna je dobra. Tačnije: koja je original! Jer proizvođača ima desetak, ali „proizvođača“ na stotine. Stoga kada kupujem pletenicu nosim u prodavnicu dinamometar (ili vagu s oprugom), pa prvo izmerim silu pri kojoj pletenica pukne. Ukoliko se prekine na 10-15% manje nego što piše – kupim je. Jer mnoge pucaju na 3 kile iako na njima piše 30!

Ali ni s monofilima nisu više čista posla, ko nekad kad su postojali samo „norili“, „damili“, „abuloni“ i „platili“ – i Lovotursove „Zlatne kornjače“. Danas je prozvođača monofila na stotine, a „prozvođača“ na hiljade. Uostalom, poznato je da čak i jedna firma iz Srbije „pravi“ na desetine monofila. Stoga dinamometar u šake i kada kupujete monofile jer su nekako volšebno, paralelno sa pojavom pletenica, i monofili preko noći postali jači, zdravo „jaki“.

Zato pamet u glavu a dinamometar u ruku – 21. vek je. Sada je dizajner i marketing menadžer postao važniji nego tehnolog i inženjer, a prodavac magle najveći profiter.

Dragan Jovanov Glod