Kad se davne 1979. godine pojavio Ryobi Dyna Fight, ja sam bukvalno zanemeo! Naime, tih godina sam se baš svojski zablentavio u ribolov, a posebno u pecaroški pribor. S novcima tanak, obilazim gotovo svakodnevno „Četiri jelana“ i buljim u mašinice: DAM, ABU, Mitchell, Shakespeare i parim oči. Prodavci me već znaju, pa mi ostavljaju kataloge pominjanih firmi – i to na srpskohrvatskom. A mene je sve više bilo sramota da tražim mi daju da, kao, probam neku – kad znam da znaju da nemam novaca.
Nije baš da nisam već imao svašta, ali to je ko ništa kad pogledate najbolje, ali i jezivo skupe, modele tih brendova. I onda, na sve moje muke, pojavi se Ryobi – Made in Japan, bre! Uh, imao sam nekog zelenog Ryobi-ja 33 ali bez kuglagera, a Ryobi 177 je bio sa čak dva. Ali skup toliko da mi je ostao nedosanjan san.
Ipak, nekako sam skrpio nešto novca i nabavio jednog malog, metalno plavog – ali se više ne sećam njegovog imena. Sećam se jedino da je bio Ryobi sa kuglagerom, bela metalna špulna, keramička vođica, tanjirasti pogon sa „lokomotivom“ a la Sigma 35 sistemom. Nije to bio vrh vrhova, ali je bila fina, mala, vrlo čvrsta i lepa mašinica, veličine 1000 (100m 0,30mm). Nju sam koristio i za pecanje na plovak, i za varaličarenje... ma za svašta. Tada su mi bateriju haubica za težak ribolov sanjičavala 3 DAM-a Master 2 (100m 0,50mm): „balerina“ za štuku i dubinke za pecanje šarana, soma i smuđa. Lakša baterija su mi bila 3 DAM-a Master 1 (100m 0,35mm) za šarana na „guščije pero“, babušku i hranilicu, belu ribu...
Elem, kad sam video ovo sa fotografija nisam mogao da se smirim danima. Istina da mi je trebalo tri komada – veličine bar 2000, kad ne mogu 3000 – da zamenim bar jednu, već dotrajalu „bateriju“ DAM-ova, ali je to bilo previše para. Toliko je tada malo ko davao za ribolovački pribor, bar ne odjednom. Stoga, po sistemu „daj koliko daš“, prodam drugaru malog plavog, i dodam još oho-oho – pa kupim! Komada jedan, mala hiljadarka – za varaličarenje. Samo za varaličarenje!
Praktično, prva namenska varaličarska mašinica mi je bio Ryobi Dyna Fight! Ne sećam se više tačno koliko je koštao, ali nije bio mnogo jeftiniji od Kvikova, Kardinala i Prezidenta, i poprilično jeftiniji od Mičela 300 Pro.
Naravno, tek kasnije sam skontao da su bili bolji Quck Finessa, Cardinal i President – pa i Ambidex – Mitchell da i ne pominjem. Ali tada nije bilo „Trofeja“, pa smo se palili ko „hepo-kocke“ na novotarije. U stvari, najviše smo se palili na kuglagere. Neki još i danas pitaju koliko rola ima kugličnih ležaja?! Jer ta bolest i dalje traje.
U tom trenutku taj Ryobi je bio revolucija, pravi svetski hit među ribolovcima, bar onima s novcima! Jer nijedna druga mašinca za pecanje, do tada, nije ovo imala:
Dugme kočnice u ručici!
Ručica proklizava – štiti zupčanik od preopterećenja!
U drilu se okreće rotor unazad, a špulna miruje!
Anti-twist vođica strune od keramike ne uvrće strunu!
Oscilujući sistem za slaganja strune koga ni danas ne znam kako da nazovem!
Dva čelična kuglična ležaja!
Naravno, nije bila laka – sve metalno težilo je 300 grama za malu „hiljadarku“. Veličine 2000 i 3000 su bile još teže – i mnogo skuplje. Sve u svemu, ne mogu da kažem da nisam uživao kada me kolege upitaju „šta je to“, a u očima im vidim zavist.
Uživao sam i u pecanju s njom (bila je to vrlo jaka mašinica!), ali ne baš nešto posebno. Naime, na dugme drila još i navikneš, da ti ručica proklizava – već teže. A to je bilo tako napravljeno: koliko dotegneš dugme toliki možeš ručicom da preneseš obrtni moment na zupčanik?!
Ali da se naviknete da vam rotor driluje - umesto špulne – nikako!
Ipak, sve u svemu, ja sam se njome i napecao i napatio, jer je bila jaka, ali nepraktična.
Pa sam je, čim se ukazala zgodna prilika, povoljno prodao. Jer sam (pre)skupo platio bolesnu želju da imam nešto nesvakidašnje, što malo ko ima, i dugo tugovao što sam prodao plavog Ryobi-ja, koji je bio jednostavniji, jeftiniji – a bolji.
Ryobi Dyna Fight je bio „malo muzike za mnogo para“ – ali da sam ga sačuvao do danas mogao bih čak i lepo zaraditi, jer je kolekcionari veoma cene. A kako i ne bi, kad ima delova toliko da je skoro niko nije smeo rasklopiti.
Sve u svemu, ratosiljao sam se moje prve varaličarske mašinice, pa kupio...
Ali to je već druga priča.
Jer sam posle nje počeo da razlučujem šta je marketing a šta realnost. Tako da sam nadalje kupovao jedino mašinice za pecanje.
A taj Ryobi je, evo, lepo poslužio za sećanje.
Dragan Jovanov Glod
