Ovaj tekst je nastao kao reakcija na jednu temu, koja je na društvenim mrežama i forumima ponovo došla u centar pažnje. I ne samo to, već se vodi ljuta bitka oko nečega što je nedokazivo. Svako ima svoj stav i svako istovremeno jeste i nije u pravu.
Šta to uzburkava strasti? Odgovor je da li koristiti staru ili novu mašinicu za pecanje! Stara u smislu da je proizvedena pre mnogo godina, a nova da je savremene konstrukcije. Dakle, niko ne može u apsolutnom smislu dokazati šta je bolje - novo ili staro. Samo možemo znati šta nam više odgovara.
Da bismo ih mogli uporediti, moramo prvo upoznati tehnološke, konstruktivne i dizajnerske mogućnosti doba u kojem su nastajale.
Možemo reći da je pre otprilike pola veka (ili malo više), počela mala revolucija u proizvodnji mašinica za pecanje. Za ovo možda najveće zasluge ima nemački DAM, koji je proizvodio neverovatno kvalitetne i napredne mašinice za ono (ali i ovo!) vreme. Uz DAM su i ostali, kao što su Shakespeare (Japan), Daiwa (Japan), Mitchell (Francuska) i ABU (Švedska). Konkurencija je činila svoje, pa su se svi utrkivali ko će napraviti kvalitetniju i dugotrajniju mašinicu. Rezon je bio logičan: kvalitetom i dugotrajnošću privući kupca i ponuditi mu nešto čime će biti zadovoljan godinama. Međutim, počelo je da se dešava nešto neočekivano. Tržište se, sa porastom broja različitih modela polako zasitilo, pa je prodaja počela da opada. Zašto je došlo do ovoga?
Zato što su ribolovci nerado zamenjivali ono što je dobro i što radi kao sat. Jednom kupljena mašinica radila je decenijama, pa nije bilo potrebe često menjati taj deo pribora. Proizvođači to uviđaju, neki na vreme, a neki kasno, pa počinju da rezonuju drugačije. Umesto mašinice koja će trajati večno, ponudili su nešto sasvim suprotno! Polako su počele da se javljaju mašinice koje su sve, samo ne večne. Jednostavno, bilo je potrebno navići (navući) kupce da mašinice kupuju znatno češće. I uspeli su! Danas je prosečan aktivni radni vek mašinice dve-tri ili nešto više sezona. I svi to smatraju za normalno. Mašinica je polako postala potrošna roba, što je i bio cilj.
Možda nekome deluje nemoguće, ali stare i nove mašinice se mogu direktno porediti. Hajde da vidimo kako.
Stvari na koje se najpre obraća pažnja prilikom kupovine su: ukupni kvalitet, robusnost, kočnica, super stoper, slaganje najlona, itd.
Ako uporedimo kvalitet, robusnost i dugotrajnost, dileme nema. Oldtajmeri tu odnose glatku pobedu. Sve stare mašinice su bile napravljene kompletno od metala. Kućište, rotor, ručica i najčešće špulna. Mesta kompromisu nije bilo. Za mehanizam su korišteni najkvalitetniji materijali (i danas su): bronza, čelik, mesing, aluminijum... Današnje mašinice su totalno inferiorne po tom pitanju. Dovoljan dokaz o kvalitetu metalnih mašinica je, da su danas najkvalitetnije i najskuplje izrađene od metala. Znaju proizvođači šta valja, ali i uče na tradicijama prošlosti. Jedina razlika je u tome, što se danas koristi uglavnom aluminijum, kao i neki egzotični metali, kao što su titanijum ili magnezijum. Špijalter i ostali nazovi "metali", ne zaslužuju da se o njima kaže ni reč.
Još jedna stvar koja je bila možda i najvažnija, nije bila dovoljno primećena kod ribolovaca i malo njih je pridavalo pažnju na sledeće: uzmite u ruke jednu staru mašinicu i pogledajte dugački konusni deo koji izlazi iz kućišta i njegov je sastavni deo, a služi da se ručica u njega uvrne tj. ubaci. Videćete koliko je dugačak. Ovo je omogućavalo da poluga ručice uvek "legne" na pogonski zupčanik pod istim uglom, a zubi su savršeno nalegali, kako god vi okretali ručicu. Luft se nikako nije mogao javiti, a ovo krajnje jednostavno rešenje je imalo vitalnu ulogu u dugotrajnosti mehanizma. Imaju li moderne mašinice ovo? Naravno da ne. Ipak mašinica mora nekada biti zamenjena novom...
Kada je u pitanju kočnica, tu takođe nema dileme. Ali, ovaj put glatku pobedu odnose savremene mašinice! Jednostavno, kočnice oldtajmera nisu bile ni blizu toliko precizne i pouzdane kao današnje, čak i na jeftinijim modelima. Kočnice starih mašinica su bile sasvim prosečne i ništa više od toga, mada je bilo nekih modela sa dobrim kočnicama. Mitchell 300, ABU Cardinal, Shakespeare Ambidex su neki modeli sa iznenađujuće dobrom kočnicom. Ali ipak ni blizu kočnicama koje imaju današnji Shimano, Daiwa i ostali.
Osim kočnice, pažnju treba usmeriti na kvalitet slaganja najlona i strune. Stari modeli nisu slagali najlon ni blizu tako dobro kao novi. Ovde treba dati jedno razjašnjenje: u vreme kada su pravljene stare mašinice struna nije bila ni u najavi, pa nije bilo potrebe praviti posebne mehanizme koji su obezbeđivali dobro slaganje. Najlon je mogao podneti i nešto lošije slaganje. Ako pecate najlonom, nećete imati probleme ni sa starim mašinicama. Ali, ako pecate modernim strunama, zaboravite oldtajmere. Kupite novu mašinicu. Svi znamo da izuzetak potvrđuje pravilo, pa tako postoji jedna stara mašinica koja slaže neverovatno, čak bolje i od neki savremenih modela. To je legendarni Mitchell 300. On slaže čak i strunu iznenađujuće dobro, pa nećete imati nikakvih problema! Ipak, uz ovaj izuzetak, možemo reći da savremene mašinice u ovom segmentu takođe odnose pobedu.
Kada smo već kod slaganja, moram pomenuti ješ jedan detaj, vidljiv na prvi pogled. To je oblik špulne. Kod starih mašinica, možemo slobodno reći, špulna je služila samo kao skladište najlona i nije imala neku drugu funkciju. Međutim, špulne modernih mašinica su sasvim drugačije. Znatno su izduženije i pliće, što uz savremene mehanizme dovodi do savršenog slaganja strune (najlona). Dobro složeni namotaji se ne usecaju jedni u druge, struna lako silazi sa špulne, a sve ovo dovodi do dalekih zabačaja, primetno dužih nego sa nekom starom špulnom. Ako bacate teži teret, ovo neće biti biti naročito primetno, jer veća težina pravi veću silu inercije. Međutim, kod bacanja laganih voblera, ovo postaje uočljivo. U ovom segmentu pobeđuju moderne long cast špulne.
Pogledajmo sada super stoper. Moderne mašinice ga po pravilu imaju, stare nemaju. U čemu je caka? E, pa u tome da mehanizam novih mašinica ne bi izdržao ni par meseci bez super stopera. Jednostavno, stresovi i udari koji se javljaju prilkom kontre, su suviše krupan zalogaj za relativno nežne i osetljive mahanizme novih mašinica. Oldtajmeri sa tim nisu imali nikakav problem. Mehanizmi su bili jaki i čvrsti, pa i bez super stopera rade bez problema decenijama! Ne zaboravite da super stoper (naročito na jeftinijim mašinicama) ima manu da ledi tokom zime i proklizava. Ovo se ne dešava stalno, ali ipak treba voditi računa i imati ovo na umu. Kod starih mašinica nema ovakvih problema. Dakle, stare mašinice rade sasvim dobro i bez super stopera, pa ovo ne predstavlja nikakvu njihovu manu. Razlog za uvođenje super stopera je bio zaštita mahanizma, ali još jedan manje poznat. Naime, prilikom kontre, kod manšinice bez super stopera, uvek postoji jedno kratko međuvreme, takozvani međuhod, a to je vreme od davanja kontre, pa dok se rotor ne zaustavi. Pošto super stopera nema, rotor uvek krene pomalo unazad do prvog zupčanika i tek tada se zakoči. Kod mašinica sa super stoperom ovoga nema, jer se rotor zaustavlja brzinom misli. To doprinosi bržoj kontri i efikasnijem kačenju. Možemo slobodno reći da je ovde rezultat uglavnom nerešen, dok prednost dajem super stoperu.
Ako nam je težina mašinice bitan faktor prilikom izbora, dileme nema. Nove mašinice su lakše od starih. To je ustaljeno mišljenje. Ali hajde da razmišljamo na ovaj način: da bi moderna mašinica bila iste snage kao i neka stara, mora biti solidno velika. Sa veličinom, logično raste i težina. Dakle, možemo zaključiti da savremena mašinica mora biti veća ("većeg broja") nego stara, da bi bila slične snage. Manja stara mašinica je često jača od veće nove. Posmatrano na ovaj način, težina srazmerno snazi može biti ista!
Neki ribolovci (naročito mlađi) zameraju starim mašinicama mali broj kugličnih ležajeva?! Kao, mašinica sa 50 "lagera" radi kao sat, meko i nečujno. Ovo je tačno isključivo ako su uporebljeni najkvalitetniji i najtvrđi čelični ležajevi u kombinaciji sa kvalitetnim mehanizmima. Na žalost, ovo je toliko retko da se u odnosu na broj različitih modela u svetu, svodi na statističku grešku. Mašinice sa kvalitetnim ležajevima su po pravilu dosta skuplje, pa i to treba imati u vidu. Stare mašinice najčešće nisu (!) imale ležajeve, a ako ih je bilo, bili su postavljeni tamo gde zaista mogu imati efekat. To su pozicije na glavnoj osovini kod rotora i sa strana pogonskog zupčanika. Znajte, bolje je staviti tri kvalitetna ležaja, nego deset prosečnih, koji će "prozviždati" veoma brzo.
Danas se jedan kuglični ležaj obavezno stavlja i na valjak vođice strune, a često je vođica značajno veća nego što je bila na starim mašinicama. Ovo je smišljeno kako bi se najlon (struna) što manje lomili prilikom prolaska preko valjčića. Takođe, zbog veće površine naleganja kod velike vođice, smanjuje se trenje, a ovo znači manje toplote.
Stare mašinice su imale znatno manje valjčice, a jedino što je bilo veoma bitno, vođica je morala uvek biti čista i dobro podmazana, kako bi se okretala bez problema. Recimo ovde da je moderno rešenje ipak bolje.
Oko samog dizajna mašinica se ne bih mnogo zadržavao. Svako vreme nosi svoja dizajnerska shvatanja. Stare mašinice su za svoje vreme bile lepe i savremene, a današnje su plod modernih dizajnerskih rešenja. Pošto se o ukusima i estetici ne raspravlja, neka rezultat ovde bude nerešen.
Cena mašinice je često odlučujući faktor prilikom izbora mašinice. Ovde imajte na umu da se neka od legendarnih i dobro očuvanih mašinica može pronaći po ceni jedne sasvim prosečne nove mašinice. Ako nam je na umu dugotrajnost i sigurnost, zna se šta ćemo odabrati.
Na kraju moram napomenuti nešto bitno. Ovaj tekst nemojte shvati kao poziv da (ras)prodate svoje nove ljubimce, nego ga posmatrajte kao informaciju i mišljenje nekoga ko je imao priliku i sreću da peca i sa starim i sa novim mašinicama. Teško ćete moći doneti pravilan zaključak, ako bar jednom niste ozbiljno pecali i starim i novim. Kakvim mašinicama ja pecam? I jednim i drugim. Svaka ima svoju ulogu i svaka je u nekom segmentu bolja. Kao što vidimo, konačan odgovor ne postoji, niti može postojati. Da zaključimo, staro ili novo? Odgovor bi bio i staro i novo!
Pecanje savremenim stacionarnim mašinicama je komotnije i lakše. Moram reči i efikasnije, tu nema dileme. Ali pecanje oldtajmerima takođe ima svoje čari. Možete probati uvek, ne košta ništa, ili košta savim malo. A donosi mnogo.
Vladimir Jovicki Jovis
