Među domaćim varaličarima nema popularnijih štapova od nemačkog Sportexa. Ima (možda?) po koji i bolji model drugih proizvođača, ali teško da, ako generalno posmatramo, neko ima toliko veliki izbor štapova za varaličarenje. Ko u tolikoj ponudi ne može sebi da odabere adekvatan varaličarac znači da traži dlaku u jajetu.
E, onda se desilo to što se desilo, a među nama je vest: “puk’o Sportex!” odjeknula ko bomba. Ali ne samo kod nas - i na nemačkom e-bay-u odjednom su rasprodani svi stari Sportexi, više ih nije bilo u ponudi. A i kad se pojavi neki polovan “Kev” dostigne cenu novog!
No da ne dužim više priču. Sada je “vlasnik” (ako se tako može reći) postala firma Ockert iz Nemačke. Oni u ponudi, pored Sportexa, imaju i Tica mašinice, strune Climax. U ponudi je ostala velika paleta Sportexa, ali nama je najinteresantnija serija “Kev”. I ja sam, naravno, poželeo da testiram, tj. detaljnije pogledam, model Kev od 2,7 m težine bacanja 30 g, i uporedim ga sa svojim starim “de luksom”. Već na prvi pogled vide se dve stvari:
1. Blank je očigledno motan na istoj mandreli jer su debljina zidova, ugao konusa, dimenzije... ostale iste.
2. Materijal blanka nije isti, tačnije nije jednako bandažiran kevlarom!
No, to je posao za veštaka, stručnjaka-tehnologa, a ne novinara. Čini se kao da je novi kevlarac nekako sa manje kevlara, kao da je samo bandažiran po površini blanka, dok je stari i spolja i iznutra obložen (utkan) kevlarom i to nekim krupnijim, gušćim. Ali možda i grešim, ne držite me za reč.
No siguran sam da na mom starom piše “Made in Germany”, a na novom “Germany”! Šta to znači znate i sami. Kao što se, verovatno, pitate gde se to izgubilo ono “Made in”? Na novom piše i “kevlar fibre - cross winding”, a stari je bez toga (šta god to bilo)!
Težine oba štapa su iste, oko 210g. Akcija im je, gledajući “na suvo” oba modela, i savijajući ih, približno ista - ona prava, naizgled malo sporije-brza, ona rasna “sporteksovska”, koju toliko volim...
Neki naši varaličari bi želeli malo veću brzinu, ali ja sam navikao - uvek pecam pleticom, a njena netegljivost savršeno nadoknađuje “sporost” Sportexa, tako da je kontra efikasna. A posle kontre sledi dril, tek se tu vidi prava akcija, i ogromna rezervna snaga koju skriva vitki blank.
Uvek smo kukali zato što Sportex, uporno, izbegava da napravi spoj kao što ga ima Daiwa recimo. Međutim, u razgovoru sa Simeonom Bondom koji je konstruisao mnoge štapove, saznao sam da takozvani “trn” (spigot joint) dosta kvari akciju, tj. ukrućuje blank na spoju. Stoga ni njegovi Free Spiriti kao ni Sportexi nemaju trn, nego uvek klasiku - Put Over. Meni to smeta kod štapova veće težine bacanja, i dužih, ali kod dužina manjih od tri metra, i kod manjih težina bacanja (do 40g) to ne smeta - štap je dobro izbalansiran, ne vuče (previše) unapred vršni nastavak. A to je kod varaličaraca bitno, jer ruku više umara nebalansiran štap čak i kad je ukupno lakši od nekog balansiranog teškaša. Fizika čini svoje.
Debljine zidova gornjeg i donjeg nastavka su slične. Finalna obrada je, čini mi se, bolja kod novog Sportexa! To je prijatno iznenađenje, jer je baš nemački Sportex bio poznat po prilično lošoj finalnoj obradi. Sad, da li su se to Nemci profinili, ali su tu prste umešale “kosooke Švabe” ko će ga znati? Meni štap deluje kao da je iz Koreje, recimo. Ipak, detaljno sam ga zagledao, kao i futrolu - nigde nema neke dalekoistočne oznake, jedino se vidi natpis “Germany”.
Karike su, naravno, Fuji SiC! Sve su iste veličine, tipa, i na iste pozicije postavljene, kao kod starog. Jedino se razlikuje vršna karika, na mom “de luksu” je karika “F” tipa - debljeg prstena ali manjeg prečnika. Ostale karike su jednostope, lepo uvezane i još lepše je konac prelakiran. Karika je, ukupno, 7 - jedna na donjem i 6 na gornjem delu.
Modifikovana je i alkica za koju se kači udica. Koja je bolja, stvar je ukusa, kao i sam oblik plutanog rukohvata. Pluta je A-A klase, vrlo fina, ko pliš da vam je pod rukom. Naravno, da bi osetili “pliš“ morate prvo plutu da oslobite plastike, tj. celofana...
Rolenhalteri su isti, Fuji, razlika je samo u natpisu - na starom piše “Fuji” a na novom “Sportex”.
Razlikuju se i takozvane “šok kape” na kraju rukohvata. Na novom je kapica elegantnija, ali i to je opet stvar ukusa. Tu, ispod kapice, možete ubaciti koji gram olovnog otežanja, da bi još bolje uravnotežili štap, ali po meni to nije potrebno za štap ove dužine, ali na trometraš od 35g može...
I šta reći na kraju, kao zaključak?
Danima sam mahao, savijao, zagledao detaljno... i ništa nisam zaključio toliko “tvrdo” da bih smeo da tvrdim!
Da li ga preporučujem, da li da ga kupite? Pa, ovako:
Ukoliko već imate stari - ne kupujte novi! Ako nemate, a kako je na tržištu zaista premalo kvalitetnijih štapova, kupite ga! Ne verujem da bi neko želeo da se olako poigra ugledom koji je Sportex decenijama sticao. Renome koji prati nemačke štapove je visok, nedostižno visok za mnoge kompanije! Ipak, sada je na svetskom tržištu jurnjava za profitom uništila mnoge kompanije koje su pravile kvalitetno - ali i skupo. Da li je i Sportex jedna od tih, pokazaće vreme. Iako, ruku na srce, “kosooki” prave sve bolje i štapove – ne samo Japanci.
Ja nisam konzervativan, ali volim stare stvari, volim da platim mnoga a da traje dugo! Naročito kad su štapovi u pitanju. Ne volim da ih menjam, jer kad se naviknem na neki lovim njime godinama. S godinama stičete i dozu poverenja u njega tako da smete da ga izlažete nesvakidašnjim rizicima. A da li bih OVO isto mogao (i smeo) novim – ne znam, zaista nemam odgovor. Jer stari mi još uvek traje, i ko zna koliko će još, tako da će novi teško ikad doći na red za takav eksperiment.
Dragan Jovanov Glod
