Eh, šta ti je srpski – ne zna se ko koga ubija. Dobro de, ovako je jasnije ko je ubica: ribolov ubio pecanje. Ali zar ribolov nije isto što i pecanje. Da li je? Po meni nije, postoje značajne razlike, jer izrazi kao ribolov, ribolovac, ribar... dovode do pojma alas, a zna se da su alasi privrednici a ne rekretivci. Čak ni pojam sportski ribolov nije dobar, izuzev za takmičarska nadmetanja. Stoga jedino može da prođe „rekreativni ribolov“ jer je jedno rekreacija, drugo sport, a treće privreda. Ali što da pišem dve reči kad je dovoljna jedna: pecanje! Ili dve: pecanje, bre!
Nikada nisam pozvao kuma rečima: „Vasile, hoćemo li za vikend u ribolov“, jer smo uvek išli na pecanje. Pecali smo ribu, a pecanje znači samo jedno: dubinka, plovak, varalica i mušica. To jest: udica, štap i mašinica, a ne mreža, ko u ribolovu.
Naravno, mnogi sebe smatraju ribolovcima iako su pecaroši i to je tako. Koren reči je riba i šta se tu može. Ja ne znam kada smo počeli da koristimo izraz „ribolovac“. Koliko znam, vekovima su postojali alasi i pecaroši, a ribarenje je bilo uglavnom na moru. Ali nekako, mic po mic, od dede alasa unuk je nasledio čamac na vesla i mrežu, kupio pentu i postao ribar. Isto tako, sve je manje pecaroša a sve više ribolovaca. Jer je sve manje pecaroških prodavnica a sve više ribolovačkih šopova.
A ja volim pecanje! Jer se rimuje sa zezanje i smejanje... neobavezno druženje, gde nije prvenstven cilj riba nego povod da se na vodu klisne – pa makar i pokisne. Stoga su pecaroši raspoloženi i kada ne upecaju, a ribolovci besni ako ne ulove. Jer su ribolovci danas maltene profesionalci, a pecaroši amateri. Kao da „pecaroš“ postaje uvredljiv izraz, kao da je pecanje gubljenje vremena – neki dedica dreždi pored Germina i peca babuške. Jedan ribolovac od ugleda to sebi ne sme da dozvoli, jer je njemu cilj riba. Mnogo ribe, toliko da mu i ribar pozavidi.
Pecaroši retko vraćaju ribu, osim one ispod mere. Ribolovci, pak, često vraćaju ali često i prodaju. Pecaroši pecaju da bi pojeli, ribolovci da bi se slikali. I međusobno se ne podnose, iako su samo do pre koju godinu bili jedno te isto. Međutim, ribolovci su napredovali i postali moderni, a na pecaroše vreme nije uticalo.
Moj razvojni put od pecaroša do ribolovca tekao je postepeno. Na početku mi je bio cilj što više ribe – bilo koje, a potom sve veća riba – ali ne bilo koja! Postao sam ribolovac, lovio sam, zašto ne priznati, da bih se hvalio. A za to je potrebna fotografija. Kako pre nije bilo fotoparata i interneta naši pecaroški podvizi uglavnom su ostali nezabeleženi. Ali pojedeni. Danas se sve slika, ma i najmanja riba, sve se zabeleži - pa se vrati. Samo kako to da sada ima neuporedivo manje ribe?! Nekad niko nije ribu vraćao, jer zašto bi je onda i pecao, a danas mnogi ribolovci vraćaju jer, kažu, ribe je malo – treba i drugi da imaju. Kao, oni su humani, misle na pokolenja koja slede... a love to malo što je preostalo.
Ok, lepo je to, samo ja sve manje pecam! Opet sam postao običan pecaroš, ali kome više nije bitna ni količina ni veličina jer pecam da bih se odmorio i družio. Kako je sve više ribolovaca-profesionalaca meni je sve teže da nađem društvo. A još je, ko za inat, i babuške malo preostalo a komaraca se nakotilo.
Senzaciju je izazvala vest da je zakonom zabranjen privredni ribolov na Dunavu, Tisi... i izazvala lavinu komentara i lajkova. Ogromna većina i pecaroša i ribolovaca je to pozdravila, svima su se smučili ribari ili alasi, ma kako ih zvali. Jeste anahronizam ribarenje na rekama, ali to je trebalo zabraniti pre – čim su se pojavile pente. Jer alasi su veslali...
Prema tome, nisi krivci ni pecaroši ni alasi, nego ribolovci i ribari. Naravno, ne rekreativni ribolovci nego sportski... Jer zar nije neekološki takmičiti se, besomučno izlovljati ribice i trpati u one dugačke čuvarke, da bi se ulov izmerio. Zar je toliko važno ko će više da ulovi, kad niti tu ribu jede niti je prodaje?! Da li takmičar ribu poštuje? Da li peca da bi se odmorio ili da bi se štekom umorio. Zar je to rekreacija? Ukoliko jeste, zašto ne napravi pauzu, zapali, prošeta se, ispravi leđa... već peca, peca, peca... Eto, ispada da su takmičari... pecaroši?! Ma kakvi, ni slučajno!
Mrestilišta smo ili zatrpali ili preostala mrežama pregradili; reke smo nasipima okovali pa nema poplava ali ima katrastrofa, kad popuste da vodu pripuste; čamce smo opremili moćnim motorima, sonarima i raznim alatima da bi se riba efikasnije pomlatila; ubijamo čak i na struju dok fabrike truju, a mi smećem zagađujemo; korisnici voda čuvaju, poribljavaju i dozvole za ribolov prodaju – a cena ista kao dozvola za pecanje?!
Pecanje je rano ustajanje, ribolov kasno leganje!
No, i za to ima leka: zabraniti privredni ribolov ali dozvoliti noćni! Pa ako hoću noću neka platim više, marim baš. Tada bih možda ponovo postao ribolovac, jer ovako sam krivolovac – iako sam pecaroš koji je zabacio Germinu i zakačio praporac, čekam soma na durboka. Mir i tišina, voda duboka, a iz mraka svetluca žar cigarete i dopire miris kafe...
Volim, bre, pecanje!
Dragan Jovanov Glod
