Dok sam pisao OVAJ tekst imao sam na umu samo pustu želju, tačnije nadu, da će se, napokon, udružiti (ujediniti je gotovo nemoguće) što veći broj ribolovaca radi samo jednog (jedinog!) cilja – zaštita voda! Međutim, iako je tekst većinom dobronamerno prihvaćen (za dva dana preko 760 lajkova), nije od svih do kraja shvaćen (pogledajte citat ispod teksta, i boldiranu reč!). Recimo, neki tekst smatraju, maltene, za sabotažu?! Kao da ja, bože mi oprosti, podmećem klipove u točkove tek zahuktale kompozicije. Ajde?!

Naime, ja sam pre za „revolucionarne“ metode, nego za borbu u rukavicama a na duge staze – nema se vremena, bre, dogorelo do nokata! Smatram da bi najefikasnije bilo oformiti svojevrstan „ribolovački DOS“, jedan moćan lobi, a ne stvarati još jednu partiju, tj. još jedno udruženje ribolovaca, savez, asocijaciju, ili šta već. Jer, ma koliko statut novog udruženja bio napredan a članovi ugledni i borbeni, ne verujem da se išta (ili bilo šta značajnije) može učiniti ukoliko ne bude desetine i desetine hiljada udruženih ribolovaca-boraca.

Stoga je (ponavljam: po meni) najefikasnije i najbrže iskoristiti već postojeće stanje: brojna udruženja, grupe po društvenim mrežama, elektronske i štampane medije, internet sajtove, forume itd. Zašto iz početka formirati još jedno udruženje ribolovaca, zašto tek sada praviti sajt i novu grupu na Fejsbuku... kad već postoje na desetine ribolovačkih grupa i foruma sa hiljadama, pa i desetinama hiljada članova?! Naravno da još jedan sajt, ili grupa, nije na odmet – naprotiv - od viška glava ne boli. Samo koliko će vremena trebati da nov sajt stekne desetine hiljada jedinstvenih posetilaca, koliko će vremena proteći dok nova grupa ne okupi bar 30 hiljada ribolovaca? A to je po meni neki neophodan minimum, iako je i to malo.

Na primer, ne verujem da bi ijedan administrator sajta, foruma, ili ribolovačke grupe na Fejsbuku odbio da, recimo, objavi poziv – peticiju za sakupljanje potpisa da se, napokon, zabrani privredni ribolov. Bez obzira da li su varaličari, fideraši, šarandžije ili plovkaroši, svi su pre svega ribolovci i svima je u interesu da se takav anahroni ribolov (zanat) ukine.

Naravno, svestan sam da živim u Srbiji, da je ovde uvek mnogo „babica“, i da je izuzetno teško oformiti kritičnu masu dovoljno brojnu da kamen složno poguraju uzbrdo a ne „ko u klin ko u ploču“, jer smo zavađeni, podeljeni, banovani - ili smo banovali neistomišljenike. Stoga, da budem kristalno jasan: bukvalno bi trebalo nekako (bar privremeno) zakopati ratne sekire između delija i grobara a sve samo radi promene u FSS, jer verujem da je i zvezdašima i partizanovcima podjednako stalo do budućnosti fudbala u Srbiji. A posle, kada se primarni cilj postigne, kada njih 100 hiljada složno grmne: „uprava napolje!“ neka nastave da se međusobno makljaju na stadionima do mile volje, marim baš.

Ja sam se (ne) jednom opekao pa sada duvam i u hladnu supu, zato dobronamerno savetujem – iz iskustva. Savetujem, a ne kritikujem; upozoravam – a ne sabotiram. Naime, naivno sam kumovao i protežirao jedan savez verujući da on može unaprediti stanje na našim vodama. Međutim, ubrzo se pokazalo da su ciljevi bili drugačiji, vešto zamaskirani lepim rečima, tako da se onaj koji je trebalo da se bori za zaštitu voda postao jedan od onih protiv kojih se treba boriti. Jer je postao... korisnik!

A čim je korisnik, prvenstven interes mu je da proda što više dozvola, i ribolovačkih i alaskih. Jer je u protivnom mogao (da je želeo) ukiniti prodaju alaskih dozvola na svom području, zar ne. Ili bar njihov broj smanjio na minimum. Ali...

Besplatno i dobrovoljno sam pomagao i razne „ekološke projekte“, brojne „zelene“, objavljivao njihove programe, kao očistiće ovo, urediće ono... a sve se na kraju svelo na mažnjavanje doniranih para, dok pomaka nije bilo ni za zeru. Takođe sam hvalio neka „poribljavanja“ a tek naknadno skontao da je to bilo pranje para, da je (kao) plaćena tona ribe a ljudi izbrojaše tek nekoliko kanti! Pa, iako su često i tv kamere to snimale... pojeo vuk magarca. E, ja više ne želim da budem magarac.

Eto, tako ja mislim, da prvenstveno moramo vršiti pritisak na korisnike voda. Što jači pritisak od strane što većeg broja ribolovaca. A to kakav je zaštitni znak udruženja, saveza, grupe građana ili čega već, da li će se plaćati članarina (i kolika), da li će se prodavati suveniri (majice, kape, našivke...) uopšte nije bitno. To nije primarno, nego masovno okupljanje oko zajedničke (ne samo lepe ideje nego) konkretne akcije. Inače... „ne lipši magarče do zelene trave“.

Nadam se da je sada jasnije, iako će i dalje biti nekolicina koji smatraju da je bolje napraviti još jednu opozicionu partiju od ugleda pa se upustiti u dugotrajnu i iscrpljujuću borbu... do poslednje ribe!

Da se razumemo, apsolutno ne sumnjam u časne namere URS-a (Ujedinjenih ribolovaca Srbije), samo šta ukoliko neko osnuje SRS (Svi ribolovci Srbije) sa istim ciljem, programom i statutom, samo sa drug(ačij)im ljudima? Ili URS – Udruženi ribolovci Srbije, a već imamo Ribolovački savez Vojvodine...

No, možda sam ja naivan iako mator. A možda i glup. Jer ponosno priznajem da sam jedan od retkih grobara koji navija za delije kada igraju protiv inostranog tima. Naravno, nisam ni idealista koji gaji iluzije da se može svaki delija i grobar privoleti da bar ne mrzi druge, ali je sigurno da ukoliko voli svoje voli i fudbal – ko mi pecanje – i da tu ljubav treba pametno iskoristiti, kanalisati i usmeriti.

Stoga treba pažljivije čitati tekstove, često se između redova skriva poenta. No, ovoga puta ona je nedvosmisleno jasna:

Ribolovci svih udruženja – udružite se! Ne svi u jedno udruženje (jer je to nemoguće), nego se svi ujedinite u borbi za isti cilj – za zaštitu voda Srbije. Pa, ko u komunizmu: neka svako doprinese koliko može, a na svoj način. Jer samo svi ljudi znaju sve!

Mao je rekao da nije bitno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe. Prema tome, svako je svugde dobrodošao, ukoliko ima elana da se bori za zaštitu voda. A da li je jedna bela mačka dovoljna da istrebi silne miševe ma koliko „opasna“ bila imam prava da sumnjam. No, naravno da je i ona dobrodošla u „čopor“ svih fela: belih, crnih, sivih... šarenih.

Ja sam u godinama kada intuzijam postepeno bledi i ne može se očekivati da budem agilan fajter (ni snage, ni volje, a ni živica), ali će se www.trofej.info uvek zalagati za (po meni) ispravne ciljeve. A što se strategije i taktike tiče neka mlađi isprobavaju brojne varijante borbe do mile volje, marim baš. Nasuprot njima ja, pošto više nemam vremena da čekam, nastaviću skromno i tiho ali uporno, koliko mogu, moje „piskaranje“ – sve u iluziji da neko ipak (pro)čita.

Pošteno na vodi!

Dragan Jovanov - Glod

P.S. Citat jednog kolege: „Navikao sam na sve i svašta, ali sam ipak iznenađen činjenicom da neke kolege uporno osporavaju motive ove organizacije (neki direktno, a neki se tobože trude da ukažu na moguće probleme), iako ne znaju ništa konkretno.“ Ja sam „tobože“ boldirao, jer sam tu suvišnu reč protumačio kao da, eto, sabotiram ideju ujedinjenja. Ajde?! No, svako ima prava da iznosi mišljenja – ali niko nema pravo da prisvaja kao svoju ideju kako je krajnje vreme da se vode zaštite. A nipošto da me proglašava saboterom, čak i da sam skeptik, a sebe i grupicu istomišljenika za supermene. No, ukoliko nije mislio na mene izvinjavam se što sam se (pogrešno?) prepoznao. Iskreno, iako zaista ne znam ništa konkretno: niti gde se osnivačka skupština održava, niti tačno kada, niti ko i koga poziva na nju.., obećavam da ću to novoređenče povremeno, ukoliko je potrebno, ljuljati čim roditelji obznane da je zakmečalo. Jer je svako dete i te kako neophodno u Srbiji.