Novi Sad... a u Banatu?!

Vode su podeljene, a da li starim korisnicima ili (i nekim) novim nije pitanje svih pitanja, kao ni na koliko godina, jer je korisniku koji želi da ulaže i unapređuje stanje na dodeljenom ribarskom području 4 godine kratak period za ozbiljnije poslovanje, a ukoliko samo koristi (iskorišćava) a ne unapređuje, 10 godina je mnogo. No, videćemo...

Ali zašto se, zaboga, to naziva „ribarsko područje“?! Zar su rekreativni ribolovci privrednici, zar se vode dele zbog alasa? Uostalom, u Srbiji i nema ribara – ribarenje je profesija na moru, a Srbija nema more bez Crne Gore. No, ni to nije toliko bitno, iako je neprecizno naslovljeno. Pitanje svih pitanja je dužina važenja dozvole za pecanje i gde je izvaditi, tačnije: kome korisniku platiti!

Svaki lični dokument u Srbiji se vadi u mestu stanovanja, što je i logično – neće valjda Novosađanin da vadi vozačku dozvolu u Nišu a pasoš u Svrljigu – jer dokument važi svuda a sve pare idu državi. Istina, i jedinstvena ribolovačka dozvola važi svuda i vadi se u mestu stanovanja, ali ne idu sve pare državi. E, baš u tom grmu leži zec.

Naime, država je podelila vode Srbije na ribarska područja tako da od cene dozvole njoj pripada skroman (veoma mali) deo, a većina novca ide korisniku. To bi bilo u redu da je Srbija – Rusija. Ali u ovoliko maloj zemlji a sa brojnim vodotocima izdelite je na..., koliko već ribarskih delova, nije fer. Tako neko, ni kriv ni dužan, ostvaruje manje ili veće prihode od prodaje ribolovnica (i ribarskih dozvola) zavisno od... geografije!? Džabe mu je što se korisnik trudi da zaštiti svoje područje ako nema mnogoljudnog grada na svojoj teritoriji. A ne teku sve reke samo kroz Beograd ili Novi Sad. Recimo kad reka protiče kroz slabo naseljena područja tada se tu malo proda dozvola.

Moje mišljenje je da je Srbija previše mala za tolika područja, a podele uvek izazivaju probleme i nezadovoljstva. Verujem da bi bilo najefikasnije da je cela Srbija jedno jedino ne ribarsko nego spotsko-ribolovno područje! Znam da će sada skočiti autonomaši ali, ruku na crce, previše je i što je Vojvodina podeljena na tri dela? Ja mislim da su premala i zajedno „tri srca junačka“, a kamoli odvojeno Srem, Banat i Bačka.

Stoga zamislite jedno moćno državno preduzeće (ne, ne mora centrala biti ni u BG ni u NS, može i KG ili ZR, marim baš gde je, niti je potrebna megalomanska upravna zgradurina od mermera – tek nekoliko kancelarija, jer će gro zaposlenih biti lokalci na terenu širom Srbije) koje gazduje svim vodama Srbije. Preduzeće koje zapošljava brojne ugledne biologe, ihtiologe i ekologe. Koje ima dovoljno ribočuvara i zaštitara. Koje redovno analizira stanje i donosi razne mere – poribljava, zabranjuje, produžava lovostaje... i kažnjava. Tj. sud kažnjava, oštro i nemilosrdno sve koji se bave krivolovom ili zagađuju životnu sredinu, a to preduzeće samo kontroliše, otkriva počinioce i prijavljuje pravosudnim organima. Naravno, i tada bi bilo korupcije, ali mnogo manje ukoliko bi se krivolov i zagađivanje smatrali krivičnim delima, pa sankcije bile drakonske, čitaj: kazne enormne.

Jeste to, na prvi pogled, utopija ali sve dok se krivolovci hvale ulovima po Fejsbuku a niko ne da ih ne kažnjava nego čak i ne proziva, leka nam nema. A samo kad bi se takvom, recimo, zabranilo da peca na godinu, dve, tri... tj. da mu niko ne sme prodati dozvolu, dok dlanom o dlan stanje bi se popravilo.

Većina naših problema nije samo u lošim zakonima i propisima koliko i u nesprovođenju postojećih – ne samo u ribolovu. Ali ukoliko sve isparcelišemo, a ne privatizujemo, javna dobra će koristiti nesavesnim pojedincima. Stoga sam više za čvrstu ruku nego za liberalnu demokratiju, jer niko ne može (za)kupiti Dunav, Drinu, Tisu, Savu, Moravu... one su naše dobro i jedino ih država može zaštiti. A privatnici neka kupuju manje zatvorene vode i prave revire. Tada bi jedinstvena bila zaista jedinstvena i bilo bi svejedno gde se dozvola za pecanje kupi, pošto sve pare idu na jedinstven račun – Srbiji!

Ja zaista ne znam koliko se godišnje ostvari prihoda od rekretaivaca i alasa, mislim (pre)malo za funkcionisanje takvog megapreduzeća, ali nastavi li se ovako biće još manje prodatih dozvola. I svake godine sve manje i manje... svega – i ribe i novca.

Drugo pitanje je toliko jednostavno da je prosto smešno zašto se ne uradi ono što je jedino normalno i logično – da dozvola za ribolov važi zaista godinu (365) dana a ne ko sada – do isteka kalendarske godine. Pa, bre, svaki dokument važi od datuma izdavanja do datuma isteka – osim dozvole za rekreativni ribolov?! Verujem da kada bi sve pare išle državi i kada bi jedinstvena dozvola važila 365 dana tih 6000 dinara ne bilo mnogo ni za koga – pod uslovom svih uslova: da se krivolov strogo sankcioniše a zagađivači drakonski kažnjavaju.

Znam, znam: „a od čega će živeti brojna udruženja ribolovaca“?

Pa od članarine, donacija, novca zarađenim raznim akcijama i manifestacijama, pića po njihovim klubovima... jer 21. vek je – pitanje dana je kada će se dozvola moći kupiti elektronskim putem. Samo ime sve kaže: „udruženje“. Znači, udruženja treba da postanu klubovi, mesta gde se ribolovci druže a ne samo gde se prodaju dozvole. Ovako malo ko ima razloga članarinu da plati (čast izuzecima), jer se ribolovci nikad ne okupe – izuzev možda jednom godišnje na skupštini udruženja. Udruženja su dobrovoljna, od volje vam u kojima ćete sve biti član i koja ćete pomagati svojom članarinom.

O trećem anahronizmu, privrednom ribolovu i alasima na rekama, ne treba trošiti previše reči. Broj privrednih dozvola treba smanjiti na minimum, ali daleko najefikasnije je totalno zabraniti mrežarenje! Tada bi ribolovci, čim vide mrežu u vodi ili nekog u čamcu s mrežama, trebali samo da obaveste nadležne. Čim je neko s mrežom – u 'aps! Ribočuvari na dojavu ribolovaca postave zasedu (danonoćnu!) i uhvate lopova na delu. Lopova u zatvor, mediji i društvene mreže to objave i, dok dlanom o dlanom, ne bi bilo krivolova.

Realno, uprkos besparici, 6000 dinara za jedinstvenu dozvolu zaista nije mnogo – pod uslovom da ribe iole ima. Ali kada je nema džabe je i da smo svi Catch and Release čistunci. Tada bi, verujem, i moj komša koji na pecanje ide biciklom i čitavog života peca babuške na kanalu D-T-D pored svog sela, napokon izvadio dozvolu za pecanje – iako čuvara nikad nije video. Nastavi li se ovako ni meleza više neće biti...

Sada još uvek tranzicija vlada, privatizacija hara – ali reke ne smeju nikad postati privatne. Naravno, ni partijske. Ko sada kada upravne odbore korisnika postavljaju partije...

No, čak ni pobrojano ne bi bilo dovoljno sve dok ne shvatimo da prijavljivanje nesavesnih kolega nije cinkarenje nego moralna obaveza – dužnost svakog savesnog rekreativnog ribolovca. Ovako je ribočuvara uvek malo, i kada ih je mnogo – ko sada. Jer kakvi smo (i kakvi su), i mnogo (ih) je premalo. Ukoliko je lopova malo policajaca ne treba mnogo.

Možda je ovaj tekst nostalgično lamentiranje matorca koji se sa setom seća vremena kada nije znao ni ko je ministar (tada: sekretar) spoljnih poslova voljene mu države, a kamoli kome idu pare od pecaroških dozvola, pošto je ribe bilo u izobilju a ribočuvara i ne tako mnogo – ali taman dovoljno. Pa je i cena dozvole, ma kolika, uvek bila zanemerljavo mala, jer je plata bila velika. Kupovina na rate obične dozvole za pecanje, u SFRJ – ajde?!

Ne možemo ponovo slepiti Jugu i da želimo, ali bar možemo prestati Srbiju da cepamo. Ako je dozvola jedinstvena neka i Srbija bude jedinstvena! „Ribarska“ područja – ajde?! Da su „riblja“ područja, ili ribolovačka, pa i da razumem – ali ovako...

Nastavak sledi čim saznamo ko će (se o)koristiti, iako sumnjam da će se išta promeniti. Ja nisam za centralizam - naprotiv, a nikako za „beogradizam“, ali u ovom slučaju bolje jedan veliki državni gazda nego desetine sitnih partijskih korisnika. Uostalom, „ribarskim“ područjem „Banat“ gazduje se iz... Bačke?! Čik nađite mapu gde je Novi Sad u Banatu! Pa zar su Pančevci ili Zrenjaninci smotani, zar Lale ne umedu da gazduju svojim? Umedu, al' im ne dadu.

Eto, to su moji predlozi, a da li su utopija pokazaće vreme. Kojeg odavno više nemamo...

Ribolovac a ne ribar - Glod