Povremeno pogledam neku televizijsku emisiju o pecanju, ali retko do kraja odgledam. Čim vidim ribolovca kako drži ribu u rukama i ne zna šta će s njom, pa izbezumljeno bleji u kameru ili one iza, sve mi je jasno – sad će da mu sugerišu da poljubi ribu i da je vrati – ja prebacim kanal. Onomad nisam...

Gledam čoveka kako drži ripče, zatim tup pogled u kameru, poljubac i BAM – rokne je sa visine od nekoliko metara u vodu. Kao, vratio je. Ajde?! Pa ukoliko nije crkla od straha, ili se ugušila na suvom, sto posto je dušu ispustila kad je tresnula o vodu. Ali eto, i on je „catch and release“ ribolovac! A moderna forma je zadovoljena – uspešno se propagira pokret „uhvati i pusti“.

Dobro bre ljudi, nije obavezno ribu vratiti ali ajde – ko voli nek' izvoli, marim baš. Ali zašto je ljubiti?! To nije zdravo ni za ribu ni za ribolovca. Ko se ne slaže neka peca ajkule i neka ih poljubi pa vrati – ali neka joj prethodno odseče peraje, ko što mnogi čine. Ili neka cmokne cverglana, samo neka pazi da mu ne uleti u usta! Vidite kako ovaj ribolovac ljubi ribu u čelo – ko mrtvaca. Čik neka je poljubi u usta, čik!

Posebno me iritira kad pogledam face „puštača i ljubača“, jer se iz aviona vidi da oni nikad ne bi ribu vratili, a kamoli poljubili... da nije kamere. Što je najtragičnije, mnogi forsiraju decu da poljube ribu pre vraćanja – dresiranje treba početi od malih nogu. Jeste da to može ponekad delovati simpatično, ali da li je zdravo? I normalno? Naročito je ružno kad nije spontano.

Iskreno, nisam izričito ni za ni protiv „uhvati i pusti“, ja pustim sve što ne pojedem (poznajem neke koji rade obrnuto – „puste“ sve što pojedu, hehe.). Ali me izluđuje ljubljenje pred kamerama, jer garantujem da u 99% slučajeva ne bi ribu poljubili – a mnogi ni vratili – da nije objektiva. Licemerno je voleti ribu toliko da je moramo poljubiti, a bodemo je udicom. Valjda je poljubimo „da manje boli“, ko kad roditelji poljube krastu detetu koje je odralo koleno. 

Međutim, postoji i pokret „uhvati i ispusti“. E, tog sam se baš nagledao. Breči ribetina o zemlju jer je „mastoru udice“ iskliznula iz ruku dok se fotografisao gurajući je ispruženim rukama što dalje od tela a bliže objektivu, ili dok je pred tv kamerom izvodio egzibicije. Riba tresne, krv pokulja na škrge, a on je brzo poljubi i vrati. Neki ni tada na ubrzaju seansu nego ili obrišu krv ili okrenu manje krvavu stranu ribe ka objektivu i nastave poziranje. Ali na kraju je ipak puste. Na zemlji ostane krvavi trag, a u vodi se nastavi umiranje „natenane“...

„Uhvati, ispusti, poljubi pa pusti“ je veoma raširen ekološki pokret, toliko popularan da je pustio koren i kod nas. Verujte mi na reč, jer teško ćete videti drugu fazu – objektivi nikad ne vide ispuštanje, ali uvek snime puštanje! Stoga predlažem da se održi jedna „ijada“ na popularnoj novosadskoj „Govnari“ i da se sve ulovljene ribe poljube pa vrate! Jer tu se danoćno peca, ali još ne videh da neko ljubi ulov. A ribe su baš gabaritne, zaslužuju „cmok“. Idealno vreme za takvu „ijadu“ bilo bi, recimo, za vreme LORIST-a – bilo bi učesnika i sa strane. A „Govnara nikad ne vara“!

Poljubac je bezazleni znak ljubavi, ali kod odraslih osoba poljubac u usta je obično tek početak nečega... Šta je sledeće?

Dragan Jovanov Glod