Nedovoljna briga, neadekvatna regulativa, profit kao glavna ideja vodilja, nedostatak razgovora pre delanja ili... nešto što nam se prečesto događa. Jesmo li prema prirodi svi zajedno u Srbiji mogli bolje? I hoćemo li svi zajedno nešto promeniti?

Tema mog izlaganja biće neki konkretan slučaj, biće neke moje misli koje sigurno jesu i misli svih nas koji volimo prirodu, koji bi da je bar istu ili bolju ostavimo pokoljenjima. Radi se o reci sa koje sam nekad slao tekstove, slike, radosti, koju i sada rado slikam za sopstvenu arhivu a koja je savremenim delovanjem, možda nedovoljnom kontrolom novouspostavljenog ili jednostavno manjkom stručne analize pre odrećenih radnji (o kojima ću kasnije) mislim zaista ugožena kao i čitav ekosistem. To je reka koja nastaje na obodu Nacionalnog parka Kopaonik, spajanjem dva jača potoka Mramorske i Ciganske reke u selu Kriva Reka (Opština Brus, čiji sam ponositi pripadnik koji živi i radi u Beogradu) i zove se Kriva Reka u nas, da bi nizvodno možda (na geografskim kartama nisam našao tačnu odrednicu zato ovako iskustveno govorim) spajanjem sa Pločkom rekom postala ono kako je i znaju do njenog utoka u Ibar, Jošanica.

Reka pored puta za Jošaničku banju iz pravca Ploče

Ova reka, za neke i jači potok, protiče kroz živopisne predele tri opštine, Brus, Aleksandrovac i Raška. U delu koji prolazi kroz brusku opštinu na snazi je uobičajen režim ribolova sa po zakonu pet odnetih primeraka a nizvodno bilo je tu od pre nekoliko godina režim uhvati i pusti. Poznajem i one koji su za striktno poštovanje Uhvati i pusti (ne podržavam takav način u potpunosti), poznajem i mnoge koji i dalje love na prirodne mamce a izuzetno vole prirodu i poštuju je (recimo i to da su dozvoljeni u mnogim vodama zapadnog sveta, na koji se slepo ugledamo kad se ugledamo), znam i alave ribolovce  koji bi i ikru odneli kući pa kukali što nije ko pre, ali sve ovo nije bitno i presudno videćete uskoro i zašto sve to gubi smisao. Uz poštovanje i razmatranje o svim varijacijama, vode ma koliko male i nezaštićene ne mogu  opustošiti i uništiti čak ni alavi ribolovci (ne podržavam ih da se razumemo ni malo) jer su takvi i zakonima prirode u manjini u odnosu na sve nas koji težimo skladu u prirodi. Ono što u zemlji koja je na stupnju razvoja naše drage Srbije (uz sve mane naša je i draga svima nama, psujemo je, ko što kaže Andrić u Prokletoj avliji, ko što se psuje kleti život i huda sudbina..ali je volimo jer je naša i nemamo druge) može i zaista preti su zagađenja smećem (loša strategija kaznene politike i preventive), kanalizacije koje odlaze direktno iz kuća u reke, sumnjiva privatizovanja voda, nekontrolisani izlov, hemijske havarije ali to su nažalost poznate teme i stare.

Novija po datumu i aktuelnosti su tzv minihidrocentrale koje su na reci o kojoj govorim već izgrađene, koje već i rade ili nas rade. Ja nisam neki anarhista ili neko sa rušilačkim i destruktivni nagonima, čak težim suprotnom. Neću sporiti da i takav vid olakšice i obnovljivih izvora energije treba da postoji, i da zemlji po mnogo čemu opustošenoj ne treba ukidati neke pokušaje bilo kakve konstruktivne delatnosti. Na kraju, ja sam uvek za to da se rad pozdravi, pa i greške u radu ako ćemo ih priznati i popraviti. Ako ćemo pričati argumentima, lepo, ljudski, i za svačije dobro, a ne za nečije mnogo dobro i za nečije mnogo loše. Makar mnogo dobro bilo nekom ko tu struju koristi da greje dom i slično a loše bilo svom živom svetu u reci i oko nje, ne zaboravivši i meštane čija je ona deo duše i svakodnevice generacijma.

Brana i reka iznad nje

Ne poznajem zakonsku regulativu koja određuje detalje svega ovoga (u krajnjem nemam ni vremena, znanja ni kompetencija da to znam) ali govorim zdravorazumski i na osnovu onoga što sam na terenu video svaki put od kako su ovi objekti izgraćeni a slike prilažem da i vi možete videti. Videćete da postoje brane, videćete da su riblje staze napravljene pro forme (jer ispod brana nema ni vode tj. jedva se cedi) te nikakve ribe ispod istih i ne može biti, a i kad bi je teoretski bilo kroz te barice ne bi ni uspela da prođe. Napomenuću da od meste gde je brana do hidrocentrale gde izlazi voda, onako kako je sada pod pretpostavkom nemenjanja, toka gotovo da i nema. I tako je svuda, a problem je što skoro da čim iz jedne centrale izađe voda, ubrzo ide nova brana, i onda opet nema vode do sledeće hidrocentrale tako da dolazimo do toga da postoje zone od po npr 500 do 1000m ili duže gde uopšte nema reke. A cevi koje odvode vodu su tolike da mogu bez poteškoća da usisaju celu reku. Dakle to je sada nešto što liči na neke parčiće od toka gde se jedna celina i život podvodni teško mogu održati. Ja govorim najviže o potočnoj pastrmki kao najplemenitijem soju ove vode, ali tu su i rakovi, fauna dna, čitava bogatstva kojih prosečni ljudi nisi ni svesni. Pretpostavljam da postoji neki zakonski minimum vode koji može biti uzet od glavnog toka ili da možda može da se koristi samo u bujično doba godine, kod visokih vodostaja ili u periodima kad nije mrest. Tako nešto siguran sam da mora da postoji. Takođe, čak i da postoji i da je neko u obavezi da to poštuje, u pasinom kraju u sred planine gde su i ljudi sve ređi, teško je verovati da će neko to poštovati jer je mala verovatnoća da neki inspektor i stigne dotle.

Brana i reka ispod nje

Nemam tačne podatke iako sam tamo više puta prolazio ali recimo da na pojasu od sela Rokci i Jelakci (opština Aleksandrovac) pa do Jošaničke banje (Opština Raška) ima oko 5 centrala, a nizvodno do Ibra još nekoliko. Recimo da na 6 km toka bar 3 km toka ne postoji pa vi vidite koja je trauma to za reku, ako se to što ostaje i zove reka. Na samim objektima, bar onim do kojih sam dolazio u delu oko sela Jelakci i Rokci, nema podataka o investitoru, već samo natpis “Pod video nadzorom” te i njih i ovim putem molim da bar smanje ubijanje reka ako ih ne mogu načisto poštedeti i ako zakon i nadležne službe ocenjuju da je ovakvo stanje normalno i kompatibilno sa životom i postojanjem ovih i svih drugih tokova koji će doći pod udar ove tehnologije. O svemu ovome RTS je upozorio (klikni na link levo pa vidi!), a takođe dostupni su na internetu odrećeni podaci o planiranim centralama širom Srbije, gde se vidi da retko koji vodotok nije izostavljen, makar u planu. Nedavno sam prošao gornjim tokom Toplice ka Blaževu gde su cevi već dovežene. Sprema se nešto slično od sastavaka Mramorske i Ciganske reke pa do centra sela Kriva Reka što će značiti nestanak reke u dužini od par kilometara. Već postoji hidrocentrala na Rasini iznad sela Grčak (i tu se možete uveriti kako to u praksi izgleda, ako siđete u reku ispod mesta Skačak).

Poenta moje priče je da se nekako dozove stručna javnost i da se uvedu jasni kriterijumi po kojima će se uspeti i da hidrocentrale postoje i da investitori opravdaju svoja ulaganja, ali i da reke i živi svet opstanu, jer ovakvo stanje kako je sada je zaista neodrživo za reku, živi svet i sve ljubitelje prirode pa i nas ribolovce. Voleo bih da se svuda u Srbiji povede živa, lepa i konstruktivna diskusija pre bilo kakvog građenja jer po onom što se može na internetu naći ovim će izgleda biti obuhvaćene sve vode koje imaju iole visinski pad (oko 900 mikrolokacija za minihidrocentrale) i gde se može dobiti neka količina električne energije, od najmanjih potoka do reka veličine Resave, Toplice, Rasine, Visočice, Temštice, Timoka...

Uz nadu da mogu biti i vukovi siti i ovce na broju, želim našim divnim rekama da opstanu na radost i obavezu svih nas. Jer ako se izgradi 900 hidrocentrala u Srbiji i ako budu usisavale celu reku kao što je to ovde slučaj, onda če to zaista biti katastrofa neviđenih razmera. Ne dovodimo sopstvene reke do izdisaja. I ne menjajmo lični opis i ovo što je od prirode ostalo u nas.

Aleksandar Milutinović

P.S. Jako mi je drago što sam ponovo tekstom u mom dragom Trofeju. Učenje, pa radne obaveze i manji broj izlazaka na vodu učinile su da pomislim da više možda nije u redu da o ribolovu zborim ljudima koji možda češće pecaju i revnosnije prate savremene tokove. No, sada osećam sreću što ću ponovo neke svoje misli podeliti s Vama, cenjeni Trofejci, iako  povod mog javljanja nije tako veseo.