Najteže mi je uvek da sastavim pristojan martovski i aprililili broj, jer je svuda lovostaj, baš na “najplemenitije” ribe, a ostale su u krtogu - zimuju. Ulova malo - čak se ni “grabuljaši” više ne usuđuju da šalju fotografije zimskih somova. Stoga su zimsko-ranoprolećni brojevi većinom posvećeni priboru i opremi, kao i izveštajima sa skupština ribolovačkih udruženja. One su uglavnom održavaju zimi, kad nema takimičenja i pecanja, da bi posećenost bila što veća, jer ako neko održi skupštinu kasnije, kad svi pecaju, nije mu u interesu poseta... ali o tome pročitajte Kanjuhov tekst - Mirko to prati. Zato se i raspisao ovog puta, ali i ja - trebalo je role rasklapati i strune meriti, Alexe testirati, pa još i sve lepo uslikati...
E sad, ja baš ne vidim ponajbolje svoj “Trofej” - otac sam mu, pa mi se čini da je ko i svaki “tatin sin”, dobar. Međutim, ovoga puta mi se čini da je još bolji, da je bar “vrlo dobar”. Čak, možda, i odličan... Ali to vi kažite, jer ja sam stidljiv (ko francuska sobarica) i odmah pocrvenim - kad slažem.
Koncepcija koju smo odavno usvojili, i koje se držimo, je da velika ali kvalitetna fotografija govori više nego stotinu reči.
Ali i kad reči trošimo pazimo ih i mazimo - reč je opako oružje, oprez je neophodan! Ali opet, ne treba nam ni tupo oružje - ako ga potegnemo, nek’ ubija. Kad pucamo, pucamo rafalno...
U nekim internet-polemikama bilo je oštrih kritika na “Trofej”, od C&R moralista. Kao, puštamo “mrtvake” u časopisu, misleći na ulovljene ribe koje nisu vraćene u vodu, pa takvi, kao, “Trofej ne čitaju”, jer se SVE ribe ne puštaju. Ajde?! A ti isti onda naređaju primere iz svih 75 dosadašnjih brojeva. Ne čitaju, a svaki imaju, hehehe.
Za dobrim konjem prašina se diže, to je odavno poznato, pa se i ne jedim. Ali zdravo pobesnim kad mi kažu kao “drugi takve fotose ne objavljuju”?! Ajde - a ja dobijam hrpe ribolovačkih časopisa iz celog sveta, i NIGDE nije pokret “Uhvati i pusti” zakonom propisan, čak obratno - u mnogim zapadnim zemljama zakon ne dozvoljava da se ulovljena riba vrati!
Moj (urednički) pogled na “Catch & Release” pokret je: promovisaćemo ga, ali nećemo preterivati - pa ko voli, nek’ izvoli. Jer, sve što je nametnuto na grub način, bez imalo stila, izaziva redovno suprotan efekat i inat: “e, baš sad neću”! A ja nisam ni licemer, kao mnogi koji šarane puštaju a smuđeve pecaju i jedu. Moj ribolovački pogled je: pecaj ono što voliš da jedeš! Ne maltretiraj ribu samo zbog adrenalina i drila. Naravno, upecaj samo onoliko koliko zakon dozvoljava! Nikad neće ribu istrebiti sportski ribolovci koji se pridržavaju zakona, pa ma kakav da je - problem nije (samo) u zakonu, već u nepridržavanju već postojećih zakona (ne mislim samo na “Zakon o ribarstvu”). Naravno, problem je i “druga” strana, ona koja mora postojeće zakone da sprovodi (a ne sprovodi ih). Dokaz da i Sloveni “mogu” su Slovenci!
Recimo ribočuvari nisu plaćeni da samo kontrolišu ribolovce da li imaju dozvolu, nego i da zaviruju u čuvarke, u gepeke kola... Nije prevashodni zadatak kontrola ribolova(ca) nego sprečavanje krivolova(ca). Neverovatno je da se danonoćno “grabulja” i na keju (na Dunavu) i kanalu D-T-D (kod prevodnice), a da se, bar tu, ta pošast ne može sprečiti. Tu - usred grada Novog Sada?! A posle, na “skupštinama” sve pozitivno, izveštaji usvojeni... pa ajd’ na ‘ladne špricere i vrelu riblju čorbu. Ali biće bolje - aprililili (travanjnjnj)!
Pošteno na vodi!
Dragan Jovanov (reč urednika – Trofej 76)
