Tiski cvet (Palingenia longicauda) prastara je vrsta insekta. Njegovi preci nastali su u vreme kad su vodeni insekti počeli da osvajaju kopno – pre oko 200 miliona godina. Uprkos dugom „minulom radu” tiski cvet je kratkovečan - mužjaci žive nekoliko minuta, ženke par sati. Život im traje jedan let. Sve ostalo čista je biologija.Tiski cvet je najkrupnija vrsta jednodnevnica, telo mu je dugačko 40 a raspon krila 55 milimetara. Nastavci creva – lepše zvuči: „repovi” – kod subimago jedinki dužine su tela, kod imago jedinki dvostruko duži, čine ovog insekta lepršavim, raskošnim, prosto rečeno: lepim. Ali, kod ovog insekta lepota ne pripada jedinki, nije vlasništvo pojedinca. Tiski cvet je timski igrač, lepotu stvara roj. Roj? Kada stariji, a i sredovečni, ljudi Potisja divane o „cvetanju Tise”, nikada ne govore o rojevima, već o oblacima. „Od oblaka cvetova suprotna obala Tise nije se videla” – kažu. I to nije preterivanje, bilo je tako...
Decenijama se govorilo da bi se od te bogomdane lepote mogla napraviti turistička atrakcija. I čekalo se... da to neko uradi za nas, umesto nas. A samo malo fali da i mi ostanemo bez onoga, zarad čega turisti onomad nisu došli. A nisu, jer nisu znali da toga kod nas ima.
Bila su to vremena - uz opravdanu bojazan da ona i dalje traju – kada su strukture od autoriteta zanemarivale da smo planetu pozajmili od unuka. Ponašali su se kao da im je priroda dedovina, ili očevina. Ili (pljačka im) materina!!!
„Blagodeti” civilizacije – ustave, zagađivači – (u)činili su svoje. Polako, sistematično... uništavali su staništa tiskog cveta. Na mnogim mestima njegovog rojenja više nema.
Ali nije svugde prestalo. I dalje ga ima gde korito Tise nije zamuljeno, i tamo gde zagađivači ne „tovare” reku. Na tim mestima, u drugoj polovini juna (obično oko dvadesetog), građani Potisja iščekuju rojeve svojih „cvetova”.
Mnogi to rade kao što su i ranije: iz navike. Jedino se u Kanjiži prema toj pojavi ophode onako (kao i ranije), kako na celom Potisju treba. Tamo se, krajem juna, tiskom cvetu govori „Vi”!
To više nije puko posmatranje prirodnog fenomena, već se kao pojavi jedinstvenoj na kugli zemaljskoj posvećuje pažnja kakvu zaslužuje. Kanalima turističke ponude: štampano, elektronski, „radio Mileva”... razaslata je vest o njoj. I sve više ljudi dolazi da vidi ljubavni ritual insekata. Ne diraj ga, naš je, niko ga nema osim nas, sačuvajmo ga za našu decu... Oko „cvetanja Tise” narasla je manifestacija koja, sve uspešnije, skreće pažnju na pojavu. Bar na ono što je od nje o(p)stalo...
Dok zraci zalazećeg sunca iskre na krilima nežnih stvorenja – koja su tri godine gomilali energiju za jedan, za poslednji let – uvek se nameće pitanje: da li će i dogodine da polete?
Buzaš Mišika
Foto: Jožef Gergelj
