Celokupna voda na planeti raspostranjena je u vidu tečne i smrznute površinske, podzemne u tlu i stenama i atmosfersku vlagu. Smatra se da je ukupna količina voda ista u poslednjih milijardu godina, a da se menjaju samo proporcije i udeli prema mestu i obliku u kome se nalazi. Na okeane otpada oko 97 odsto slane, a na polarne kape i glečere još oko 2 odsto slatke vode. U svetu se troši oko pedeset posto raspoloživih zaliha pitke vode, a procenjuje se da bi za dve decenije potrošnja mogla da dostigne i 80 posto. Čak su UN i EU usvojile strateške dokumente u kojima se kaže da se na “svetske rezerve vode definitivno ne može gledati jednako kao i na zalihe nafte”. Za naftu je već poznato nekoliko alternativnih rešenja dok za pitku vodu alternative nema. Stav UN i EU je da voda “postaje sve više strateška sirovina XIX veka i da to nije komercijalni proizvod nego nasleđe koje treba čuvati, zaštititi i shodno tome postupati”.
Poreklo vode za vodosnabdevanje je iz plitkih podzemnih voda (0.3% ukupne količine voda) i reka (0.0001%), što je daleko ispod jednog procenta svih voda na Zemlji. Važno je istaći i imati u vidu sedam postulata: Voda je nezamenljiva materija; Vode su javno blago; Vodama se raspolaže demokratski; Vodama se upravlja jedinstveno (integralno); Vodoprivredna jedinica je sliv; Vodoprivreda je kompleksna (sveobuhvatna) akcija; Upotrebljiva voda je proizvod ljudskog rada. (Izvor: prof. dr Milenko Pušić, Hidrogeologija, RGF Beograd).
Na teritoriji Srbije formiran je protok od oko 16 milijarde tona domaćih voda, što je nešto više od 2.000 tona po stanovniku godišnje (3000 tona se uzima kao minimum održivog razvoja) što nas svrstava u siromašnija područja Evrope. Za snabdevanje vodom stanovništva koriste se dominantno podzemne, a nešto manje površinske vode. Ukupno se zahvati oko 740 miliona tona godišnje, od čega stanovništvo koristi oko 45, industrija i javna potrošnja oko 25, dok su ostalih 30 odsto čisti gubici u transportu, mreži itd. Nepovratni gubici kod vodosnabdevanja procenjuju se na oko 20 odsto, a prosečna potrošnja vode po stanovniku u Srbiji iznosi oko 350 litara dnevno (za gradove oko 400, a za sela oko 250). U centralnoj Srbiji u pojedinim opštinama, pa čak i regionima postoji manjak vode za piće tokom cele godine, dok se na nekim prostorima ovaj problem javlja u letnjim mesecima.
KVALITET PIJAĆE VODE
U 2007. godini na teritoriji Srbije kontrolisano je 155 centralnih vodovodnih sistema i to 113 u centralnoj Srbiji i 42 u Vojvodini. Fizičko-hemijska ispravnost ispitana je na 58.819 uzoraka vode za piće, od kojih je 11.691 ili 19,9 odsto neispravnih. Rezultati ispitivanja pokazuju da je fizičko-hemijska neispravnost u više od 20 odsto ispitivanih uzoraka u 2007. godini evidentirana u 61 (39 odsto) kontrolisanih vodovodnih sistema. Najčešći parametri fizičko-hemijske neispravnosti su povećana mutnoća i boja, povišene koncentracije gvožđa, mangana, amonijaka, nitrata, nitrita, kao i povećan utrošak kalijum-permanganata.
Na mikrobiološku ispravnost ispitano je 62.840 uzoraka vode, od kojih je 3735 (6 odsto) neispravno. Mikrobiološku neispravnost u više od pet odsto ispitivanih uzoraka vode za piće iz vodovoda u 2007. godini u Srbiji ima 65 (42%) vodovoda. Najčešći uzročnici mikrobiološke neispravnosti su povećan broj aerobnih mezofilnih i ukupnih koliformnih bakterija, Ešerihije koli i streptokoka fekalnog porekla. Od ukupnog broja kontrolisanih vodovoda u Srbiji u 2007, 42 ili 29% vodovoda imalo je istovremeno i fizičko-hemijsku i mikrobiološku neispravnost, dok su 74, ili 47% vodovoda ispravni, odnosno imaju manje od pet mikrobiološki i manje od 20 odsto fizičko-hemijski neispravnih uzoraka vode na godišnjem nivou.
U toj godini u Srbiji registrovane su sedam hidričnih epidemija (četiri epidemije bakterijske intestinalne infekcije i tri epidemije virusnog A hepatitisa) sa 205 obolelih osoba. Dve epidemije su posledica korišćenja mikrobiološki neispravne vode za piće iz lokalnih vodnih objekata, tri mikro-biološki neispravne vode za piće iz centralnog vodovodnog sistema, jedna zbog mikrobiološki neispravne vode individualnog vodnog objekta i jedna importovana. (Ova godina uzeta je za prikaz jer je dovoljno vremena proteklo da bismo saznali sve eventualne skrivene parametre, a s druge strane, da bismo ipak zadržali realni kontekst).
Regionalno posmatrano najgora situacija je u Vojvodini, a posebno u Banatu. Takoreći ceo Banat svakodnevno koristi hemijski i bakteriološki neispravnu pijaću vodu, a zrenjeninski slučaj je posebno težak. Ovakvu sumornu sliku upotpunjuju i podaci iz drugih delova Srbije - Kraljevo, Trstenik i Kruševac, Lapovo i Rača. Malo je onih dela ili manjeg mesta koje se može pohvaliti konzumacijom zdrave vode. Ali, u Banatu je ipak daleko najgore. Vodovodne sisteme Zrenjanina i 22 naseljena mesta sa izuzetkom Mihajlova, Jankovog Mosta i Zlatice, koristi 130.000 hiljada stanovnika ove opštine, uglavnom kao tehničku vodu u domaćinstvima, iako ima dosta onih koji je piju jer su to činili oduvek. Nadležni pak nikad nisu spoveli ozbiljnije istraživanje o uticaju tamošnje vode na zdravlje ljudi.
Pre pet godina recimo, Zavod za zdravstvenu zaštitu, uzeo je na analizu 1.092 uzorka vode iz javnih bunara i svi su bili neispravni. Na koncentraciju arsena ispitana je voda iz 69 javnih bunara u Zrenjaninu, Kleku i Aradcu, a samo 44 bunara imalo je dozvoljenu koncentraciju arsena. Međutim, voda iz javnih bunara u 70 odsto slučajeva bakteriološki je neispravna, dok po svojim organoleptičkim svojstvima, boji, mutnoći, mirisu i izgledu nije prihvatljiva. Voda iz zrenjaninskog vodovoda, po ovom praćenju, pored hemijske neispravnosti, bila je neispravna i bakteriološki u 35 odsto slučajeva.
Po pravilniku Svetske zdravstvene organizacije dozvoljena koncentracija arsena u vodi iznosi deset mikrograma po litru, ali i ovako niska koncentracija nije zdravstveno bezbedna jer je izračunato da će se od 10.000 ljudi koji u svom životnom veku od 70 godina svakodnevno piju ovakvu vodu od kancera kože sigurno razboleti njih šest. Za pijaću vodu opasno je i prisustvo natrijuma i magnezijuma jer utiču na povećavanje krvnog pritiska kao so u svakodnevnoj ishrani. U zrenjaninskoj vodi bilo je i amonijaka za koji se tvrdi da je posledica sastava tla, a ne zagađenja fekalnog porekla. U Kikindi su tada nađeni teški metali. Arsena u nešto višim vrednostima od dozvoljenih bilo je na pojedinim bunarima, uglavnom u selima, dok ga na gradskim izvorištima nema. U vodovodnoj vodi nalazi se malo više amonijaka koji je posledica raspadanja huminskih materija, a blago je povećana i koncetracija natrijuma. Najveći problem naše vode jeste prisustvo organskih materija. Zbog toga se voda mora hlorisati, ali tada dolazi do različitih reakcija i nastaje čitav niz jedinjenja koja, u većoj ili manjoj meri, jesu štetna po ljudsko zdravlje. Međutim, dodavanje hlora u vodovod je neminovnost jer se samo na taj način postiže bakteriloška ispravnost vode. Nažalost, naučno je potvrđeno da su produkti hlorovanih organskih jedinjena štetna po zdravlje.
Na drugoj strani, u centralnoj Srbiji, stvar je malo drukčija. Problemi u snabdevanju vodom u Lapovu javljaju se posle obilnijih kiša, kada se zbog sastava zemljišta u vodi povećava koncentracija nitrita. I pored toga što je kraljevački vodovod već dvadeset godina izložen opasnosti da u njega iz reke Ibar prodru veće koncentracije teških metala i hemijskih jedinjenja sa Kosova, Kraljevčani piju ispravnu vodu iz gradskog vodovoda koja se redovno kontroliše. Međutim, nije sprečeno dalje zagađivanje reka i gradova nizvodno. Nizvodno od Kraljeva, na ušću Ibra u Zapadnu Moravu, jedini mehanički kolektor za prečišćavanje gradske otpadne ne radi punim kapacitetom, radi čak minimalnim kapacitetom, pa neprečišćene otpadne vode grada koji broji oko 80.000 stanovnika nesmetano plivaju rekama zagađujući nizvodno i susedne Trstenik i Kruševac.
Kvalitet gradskih voda je manje-više zadovoljavajući, ali već dugo svi upozoravaju na katastrofalno stanje seoskih vodovoda. Njima formalno gazduje samo selo, meštani retko donose uzorke vode na analize koje se plaćaju, pa seljani piju vodu na sopstveni rizik. Pri tom hlorisanje vode vrše nestručni ljudi, prečesto neodgovorni pojedinci čije rezultate rada ne proveravi niko, niti postoje evidentirani slučajevi utvrđivanja nečije odgovornosti ili sankcija zbog eventualnih propusta i grešaka.
ISTINA O HLORU
U USA se hlor koristio preko 60 godina kao primarno sredstvo za dezinfekciju vode za piće. Kada hlor dospe u vodu on reaguje sa svim organskim materijama, stvarajući razna opasna jedinjenja izazivače kancera (Izvor: St. Paul Dispatch & Pioneer Press, December 17, 1987). Dibromhlormetan je najteži izazivač raka, sledi bromoform, pa hloroform. Takođe nastaju i druga jedinjenja, ali ne manje opasna, koja napadaju nerve i jetru. Halogene karboksilne kiseline, zatim hloriti i bromati od ozonizacije vode koji napadaju bubrege, ušne nerve i gastrointestinalne oblasti. Deset minuta tuširanja ili 20 minuta u kadi isto je kao da smo popili 2 l hlorisane vode, jer hlor ulazi kroz kožu. Osobe koje piju hlorisanu vodu podložnije su 21% kanceru želudca i 38% kanceru rektalnog trakta pokazala je jedna studija. Čak je utvrđeno da je hlor primarni uzročnik arterioskleroze.
Poslednji u nizu alarma o kvalitetu pijaće vode kod nas oglasio je dnevni list “Blic”, pre desetak dana. Te novine tvrde da žitelji najmanje 33 grada u Srbiji “piju vodu opasnu po zdravlje”. I oni potvrđuju da je najgore stanje u srednjem Banatu gde je voda potpuno neispravna. U Kikindi, Zrenjaninu, Novom Bečeju, Sečnju i drugim mestima u Banatu pijaća vodom ne zadovoljava uslove pravilnika o higijenskoj ispravnosti. Voda nije ispravna ni fizičko-hemijski ni mikrobiološki, a sadrži arsen, amonijak, huminske supstance, gvožđe, mangan, nitrite, i druge nečistoće koje su štetne po zdravlje. “Blic” dalje prenosi da prema podacima Instituta za javno zdravlje „Batut“ iz Beograda, oko 50 odsto kontrolisanih vodovoda uspeva da obezbedi hemijski i mikrobiološki ispravnu vodu za piće. U 2009. godini kontrolisano je 156 vodovodnih sistema, od čega je bilo ispravno 82 ili 52,56 odsto. “Stanje nije tako dobro, ali daleko je od toga da je katastrofalno. Dobro je to što se iz godine u godinu uočava blago poboljšanje kvaliteta. Međutim, taj blagi porast, nažalost, nije praćen poboljšanjem i mikrobiološkog kvaliteta vode. To znači da u tim vodovodima i dalje ima bakterija i to najčešće kolifornih, koje izazivaju crevne infekcije, ali i ešerihije koli”, kaže za „Blic“ Dragan Manojlović, profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
„Batut“ svedoči da je, prema utvrđenim podacima, najgore stanje u Srednjobanatskom okrugu gde je voda apsolutno fizičko-hemijski neispravna. Nakon toga sledi Severnobanatski okrug gde je voda neispravna u 93 odsto slučajeva. U centralnoj Srbiji, neispravna voda je u Šumadijskom okrugu i to 28 odsto, Jablaničkom okrugu 15 odsto i u Beogradu 14 odsto.
Problem sa lošim kvalitetom vode otežan je činjenicom da kod nas ima malo kvalitetnih izvorišta vode. Naročito u Banatu. Više od 75 odsto izvorišta za vodosnabdevanje u Vojvodini čine podzemne vode, a one sadrže visoke koncentracije amonijaka, gvožđa, mangana, natrijuma, arsena, kao i ostataka od zemlje (huminske supstance).
Sve ove supstance osim toga što kvare ukus vode, dajući joj neprijatan miris, ukus i zamućujući je, toksično deluju na organizam i to na sledeći način – Nitriti i nitrati kod dece utiču na hemoglobin i smanjuju koncentraciju kiseonika u krvi; mangan uslovljava pojavu Parkinsonove bolesti, ako se unosi kontinuirano i u većim koncentracijama; himinske supstance remete metabolizam gvožđa, a prilikom hlorisanja, u reakciji sa hlorom, daju veoma toksična i kancerogena organska jedinjenja. Arsen je hemijski elemenat klasifikovan u prvu grupu humanih kancerogena. Dugotrajno izlaganje njegovom dejstvu dovodi do dijabetesa, stvara neurološke probleme, utiče na nervni sistem i periferne krve sudove. Sprovode se istraživanja koja povezuju povećanu količinu ovog elementa u vodi i pojavu većeg broja samoubistva, što pokazuje slučaj Subotice. Ukoliko dospe u organizam putem vode, 90 odsto se izluči, a ostatak se deponuje u kosi, kostima i jetri. Napada gotovo sve organe, jer je snažan antimetabolit i inhibitor nekih ključnih enzima, ometa normalne hormonalne reakcije. Izaziva niz problema koji počinju s glavoboljama i gastrointestinalnim smetnjama, neurološkim ispadima tipično donjih ekstremiteta, disfunkcijom jetre, koštane srži, kardiovaskularnog sistema, respiratornog sistema, reproduktivnog sistema i promenama na koži. Arsen posebno povezuju s rakom bešike i bubrega, jetre, pluća i kože, te nekim vrstama leukemije. Kod trudnica može izazvati spontani pobačaj ili prevremeni porođaj. Dugotrajna izloženost arsenu iz vode naziva se arsenikoza, a simptomi su različiti - gubitak kose, promene boje i pojava zadebljanja na koži. Karcinom je najčešći krajnji ishod kao i pojava gangrene.
Koncentracije ovih supstanci u pijaćoj vodi višestruko prelaze granice koje su propisane odgovarajućim pravilnikom, a njihovo uklanjanje iz vode složeno je i veoma skupo. Vodovodni sistemi u centralnoj Srbiji, pak, bolja su izvorišta vodosnabdevanja od onih u Vojvodini, a fabrike za preradu vode bolje su i produktivnije od onih u Vojvodini, ukoliko ih u severnoj pokrajini uopšte i ima. Najugroženiji su regioni: Srednjobanatski, Severnobanatski, Sremski, Zapadnobački, Severnobački, Južnobanatski, Šumadijski...
U pomenutom tekstu za “Blic” prof. Manojlović sa PMF-a iz Beograda ističe “ Ljudi u Zrenjaninu i Srednjobanatskom okrugu praktično nemaju ništa. Kada bi, primera radi, fabrika vode ponovo bila napravljena u Zrenjaninu ona opet zbog lošeg kvaliteta sirove vode ne bi mogla da bude kvalitetna. Oni piju vodu iz bušenih bunara i podzemnih izvorišta. Problem bi mogao da se reši izgradnjom fabrika vode. Besmisleno je graditi u svakom vodovodnom sistemu pojedinačno fabrike jer je tehnologija skupa, pa se treba bazirati na Dunav. Za to je potrebno da se voda crpe iz Dunava i da se potom pumpa na vrh Deliblatske peščare. U dnu peščare treba postaviti fabrike za preradu vode. Dakle, filtriranje kroz pesak. Drugo rešenje je da se deo crpe iz centralne Srbije koja bi obezbeđivala vodu Vojvodini“, kaže Manojlović.
Doduše, nije ni u centralnoj Srbiji stanje za pohvalu. Na primer, u avgustu je alarm stigao iz Vranja jer od deset javnih česmi samo sa dve voda je ispravna za piće. Voda je bila fizičko-hemijski i bakteriološki neispravna, a nađene su i bakterije fekalnog porekla. Laboratorijske analize su pokazale da je voda iz nekih izvorišta mutna i sadrži povećanu koncentraciju nitrata. Apelovano je da građani vodu iz gradskih česmi ne koriste za piće, čak i ako je kuvaju.
Na teritoriji Beograda na 26 javnih česmi i pet prirodnih izvora, voda je bakteriološki neispravna. U JKP ”Vodovod i kanalzacija” tvrde da su table sa ovim upozorenjima kod česmi postavljene, ali da ih hulgani uporno skidaju, pa građani tokom celog leta ”bezbrižno” piju vodu sa ovih izvora. Specijalista higijene Gradskog zavoda za javno zdravlje, Dragan Pajić istakao je da “sve javne česme i izvori u Beogradu imaju higijenski neispravnu vodu za piće. Reč je najčešće o mikrobiološkoj neispravnosti, a na pojedinim mestima i o fizičko-hemijskoj neispravnosti.
PARAZITI I EPIDEMIJE
Institut za javno zdravlje Vojvodine, pak, ustanovio je biološkom analizom vode za piće iz rezervoara fabrike vode u novosadskom Vodovodu i kanalizaciji prisustvo crva (nematode) u kontrolisanom uzorku. Nematode su valjkasti crvići mikroskopske veličine. Nematode se u prečišćenoj vodi za piće mogu naći kao posledica tehničkih problema od izvorišta do rezervoara. Navodno nemaju direktan uticaj na zdravlje, ali prisustvo u većem broju može da prouzrokuje promenu izgleda, mirisa i ukusa vode. Doduše, prema postojećim propisima, u Srbiji njihovo prisustvo nije dozvoljeno u prečišćenoj vodi i to je dovoljno da se svaka rasprava o njihovoj (ne)štetnosti zatvori. Mada, u ovom slučaju je i samo saznanje da uzimamo vodu sa crvićima (mikroskopskim i navodno bezopasnim) može da bude dovoljno da se opredelimo za pivo, recimo. Šalu na stranu, "Biološka analiza ponovljenog uzorka uzetog nakon sprovođenja tehničkih mera, pokazala je odsustvo nematoda, kao i drugih bioloških indikatora", navodi se kasnije. Iz JKP "Vodovod i kanalizacija" poručuju da nema razloga za brigu jer je, kako tvrde, novosadska voda jedna od najispravnijih u Srbiji. Analiza se vrši na svakih 45 minuta. Osim toga i Institut za javno zdravlje Vojvodine prema ugovoru sa Gradskom upravom za komunalne poslove Novog Sada svakodnevno kontroliše zdravstvenu ispravnost vode za piće na 18 mernih mesta iz vodovodne mreže. Portparol JKP tvrdi da Novi Sad pored Beograda ima najkvalitetniju vodu za piće u Srbiji, tako da građani mogu slobodno da je koriste. (Beograd je ono mesto u kojem je neispravna voda iz svih javnih česmi (?!)).
Pre nekoliko godina zbog epidemije izazvane u Topoli intenzivno je analizirana pijaća voda i u Boru, Majdanpeku, Negotinu, Donjem Milanovcu i Novoj Varoši. Zbog poplava utvrđeno je veliko prisustvo amonijaka u pijaćoj vodi širom Negotinske krajine. Stručnjaci Zavoda za zaštitu zdravlja iz Zaječara koji su radili studiju o ispravnosti pijaće vode, tvrdili su: “Nema bojazni da je u artersku vodu dospeo amonijak fekalnog porekla, jer su to podzemne vode i bušotine od 100 do više od 300 metara dubine. Amonijak u njima je prirodnog porekla, gas rastvoren u vodi iz zemljišta. U toj vodi se oseća specifičan miris koji se stajanjem u higijenskoj ambalaži gubi” (dr Dijana Miljković, specijalista u zaječarskom zavodu za zaštitu zdravlja “Timok”). Ali, ona ipak je dodala da će sanitarna inspekcija postaviti table o higijenskoj neispravnosti ovih voda, kao i to da će ponoviti analize na dve česme u kojima je koncentracija amonijaka veća od dozvoljenih vrednosti za 37 do 47 puta.
U Novoj Varoši se tih dana povećao broja pacijenata koji su se žalili na “nedefinisane” stomačne tegobe. Nadležni su tvrdili da nikakve epidemije nema, da je voda bakteriološki ispravna, ali hemijske analize su ukazale da je koncentracija nitrita na gornjoj, a amonijaka znatno iznad granične vrednosti, zbog čega se ne preporučuje za piće. Iz slavina je curila samo voda tamne boje i neprijatnog mirisa, a oko 5.000 meštana novovaroških naselja Milanovac, Šanac, Petlovac, Branoševac i Ražišta, kao i gosti u turističkim objektima na Zlataru, vodom za piće snabdevani su iz cisterni. “Lokalni izvori su nesigurni i neprovereni zbog čega savetujem građanima da za gašenje žeđi koriste isključivo vodu iz cisterni komunalnog preduzeća”, pozivao je Zoran Vučinić, načelnik epidemiološke službe Zavoda za zaštitu zdravlja u Užicu. Za opštinu Majdanpek vodosnabdevanje je problem broj jedan, a za lokalne trgovce flaširana i voda u balonima od pet litara najprodavaniji artikl.
U jeku tadašnje epidemije zaraženih neispravnom vodom za piće iz gradskog vodovoda bilo je preko 400 obolelih. Direktor Doma zdravlja u Topoli, dr Kakašić izjavila je da stručnjaci Instituta za zaštitu zdravlja u Kragujevcu nisu reagovali na vreme, jer su o pojavi prvih obolelih bili obavešteni pravovremeno , a da je prvi epidemiolog u Dom zdravlja u Topoli ušao tek nakon 24 časa. Ona je bila nezadovoljna i sporim izveštavanjem o analizama vode, zbog čega su, prema njenim rečima, oboleli u Topoli možda bili uskraćeni za bolju terapiju.
MINERALNA VODA NIJE ALTERNATIVA
Na prostorima Srbije do sada je registrovano preko 200 izvora voda, od kojih većina može da se flašira, ali se trenutno crpe samo 12 izvora. Razloge za ovo treba tražiti u nedostatku investicija, ali i u nacionalnom programu uređenja, zaštite i korišćenja voda, koji se brine o ovom prirodnom resursu. Najveći tereni sa pogodnim, slobodnim, podzemnim vodama nalaze se u istočnoj Srbiji (borsko-zaječarski region, niško-topličko-pirotski, jablaničko-pčinjski i braničevski) i zapadnoj Srbiji (mačvanski, raški).
Kako se hemijski sastav mineralnih voda znatno razlikuje u odnosu na običnu pijaću vodu, postavlja se pitanje da li nju smemo da pijemo u istoj količini kao i običnu vodu, odnosno da li je pogodna za svakodnevnu i neograničenu upotrebu. Dnevne potrebe odraslog čoveka za vodom iznose od 40 do 100 mililitara po kilogramu telesne težine. To znači da bi odrasla osoba težine 50 kilograma trebalo dnevno da uzima oko dva litra tečnosti (čaj, sok, voda). Mineralna voda nije zamena za vodovodsku, pa se savetuje umerenost kada se duže upotrebljava. Razlog je jednostavan – organizam nije naviknut na količinu suvog ostatka većeg od jednog miligrama.
„Mineralne vode dnevno treba unositi u organizam u malim količinama, jedna do dve čaše - kaže dr Mila Komarčić, načelnik Centra za vodu u “Batutu”. Njen kolega, Babić iz beogradskog vodovoda pak kaže, “Kad bi se u vodi iz vodovoda našle tolike količine pojedinih elemenata kao u mineralnim, odmah bi nas neko prijavio nadležnima i verovatno bismo završili na sudu. Naime, pojedine flaširane vode imaju i do gram natrijuma po litru, što je istaknuto i na etiketama. Dosadašnja ispitivanja, mada to niko neće javno da iznese, dokazala su da pojedine mineralne vode imaju čak i do 4 bekerela radioaktivnosti po litru, a da pri tom na etiketi podataka o tome nema. U više navrata smo pokušali da organizujemo tribinu o kvalitetu mineralnih voda, ali svi imaju neki interes da se o tome javno ne govori. Novac je očito i od toga napravio tabu temu. Ova se tema uporno zaobilazi, ali zato postoji stalni trend osporavanja kvaliteta pijaće vode "Beogradskog vodovoda".
Sve vode koje služe za javno vodosnabdevanje vodom za piće i proizvodnju životnih namirnica praktično su mineralne vode, ali se međusobno razlikuju prema sadržaju minerala, oligoelemenata ili drugih sastojaka koji povoljno deluju na organizam.
Prirodna mineralna voda se razlikuje od ostalih voda za piće po svom prirodnom stanju i sadržaju minerala, oligoelemenata i drugih sastojaka koji su poželjni za organizam. Karakteristike koje prirodnoj mineralnoj vodi daju određena svojstva utvrđuju se na osnovu geoloških i hidroloških ispitivanja terena i to fizičkih, hemijskih, fizičko-hemijskih, po potrebi farmakoloških i fizioloških i dr. ispitivanja;
Takođe, William Shotyk, profesor geohemije na univerzitetu u Hajdelbergu, objavio je studije koje dokazuju da je antimon potencijalni toksični element curi iz PET ambalaže - plastične flaše u vodu! Prema trgovačkoj asocijaciji za plastične flaše NAPCOR, plastične boce su inertne i ne ispuštaju nikakve hemikalije u vodu, kako oni navode "čak ni kada se zamrznu". Ali, ne govori se šta se dešava ukoliko se ambalaža izloži dejstvu sunčevih zraka ili drugim izvorima toplote. Antimona skoro da nema u prirodnoj vodi, ali je njegov nivo u flaširanoj, stotinama, a ponekad i hiljadama puta viši! Antimon je toksičan za organizam. Skuplja se u štitnoj žlesti i onemogućava njen pravila rad. Štetan je za kožu i narušava polne funkcije i drugo.
Ali, i pored sve veće proizvodnje, potrošnja flaširane vode u Srbiji još uvek je dvostruko manja nego u evropskim zemljama. U Nemačkoj godišnje se popije u proseku 157 litara po stanovniku, dok je u Italiji prosečna potrošnja čak 196 litara, a u Srbiji 75 litara. Flaširanu vodu pije trećina Beograđana, rezultat je ankete postavljene na sajtu „Blica“ 2008. godine.
Prema gustini pojava i raznovrsnosti u fizičkim i hemijskim odlikama mineralnih voda, teritorija Srbije spada u najbogatije prostore na evropskom kontinentu, ali tek se manji deo mineralnih voda koristi u industrijskoj proizvodnji za flaširanje. Trenutno postoji oko 30 fabrika/punionica mineralnih voda.
To je profitabilni biznis. Ali, iako je Zakon o koncesijama donet 2003. godine, usled nepoštovanja ovog dokumenta u oblasti eksploatacije pijaćih voda država godišnje izgubi oko 70 miliona evra. Ovaj novac slio bi se u državnu kasu kada bi svi vlasnici fabrika za flaširanje vode, platili adekvatnu naknadu za korišćenje prirodnog bogatstva.
Bitka za podelu srpskog tržišta flaširane vode zapravo je borba za ogromne profite. Ukupni troškovi vlasnika fabrike vode, po jednom litru flaširane vode su od 12 do 15 dinara. Firme koje se bave eksploatacijom voda, plaćaju naknadu po Zakonu o vodama, zatim naknadu Direkciji za vodu pri Ministarstvu poljopoljoprivrede, vodiprivrede i šumarstva (1,07 dinara po litru usmerava se u Fond za vode) kao i porez na dodatu vrednost (18 odsto od cene). Flaša vode u svetu košta oko 1,5 dolar. To je 1900 puta viša cena od vode iz vodovoda ukoliko je dovoljno čista da bi se mogla piti.
Životna sredina je višestruko ugrožena počev od postupka flaširanja vode, transporta, pakovanja pa do deponovanja prazne ambalaže. Samo u SAD, 2004. godine prodato je 26 milijardi litara flaširane vode, a to je oko 28 milijardi boca samo u jednoj godini, samo u SAD, od čega 86 odsto završi kao otpad. U SAD 1500 boca postane otpad svake sekunde, a ogroman deo te ambalaže završi u rekama i okeanima kao plutajuće smeće. Tokom proizvodnje PET ambalaže za bocu, u prirodu se ispuste najmanje dve kancerogene supstance, acetaldehid i dioksan. Ta količina flaša pravi se preradom 28 milijardi litara nafte. To znači da se emituje 2,5 miliona tona ugljen dioksida u vazduh da bi se boce proizvele. Sto milijardi dolara se godišnje dâ korporacijama koje flaširaju vodu, a samo sa tom količinom novca svi ljudi na planeti mogu imati kvalitetnu vodu u vodovodu. (Izvor: Earth Policy Institute)
Trgovina vodom danas je ogroman posao, težak oko 500 milijardi američkih dolara, a predviđa se da će u nekoliko narednih godina dosegnuti i tri bilijarde. To je ujedno i jedan od najbrže rastućih sektora globalne privrede; 1990. godine privatne vodosnabdevačke usluge postojale su u svega 12 država, a danas postoje u njih 56 i opslužuju 545 miliona ljudi, što je 9 posto čovečanstva. Reč je o veoma monopolizovanom biznisu - tri najveće korporacije drže veliku većinu tržišta. Vodeći je francuski SUEZ, koji opslužuje 117,4 miliona ljudi. Drugi, sa 108,2 miliona mušterija je opet francuska kompanija - Veolia Enviroment, bivši Vivendi. Nemačka korporacija RWE je treći sa tržištem od bezmalo 70 miliona ljudi. "Nacionalnost" ovih kompanija nije nevažna jer je reč o pretežno evropskom poslu - od sedam najvećih, šest su evropske korporacije. Čak i ogromne američke korporacije poput Enrona i Bechtela naučile su važnu lekciju kada su se upustile u posao s vodom - dopušteno im je da obavljaju samo manje projekte koji su takoreći nezanimljivi za Francuze.
U tom odnosu snaga postoje ogromni pritisci da se voda i izvorišta privatizuju. No, dok su u razvijenim zemljama ti pritisci rezultat unutrašnje politike i lobiranja moćnih korporacija, pritisak na nerazvijene dolazi spolja, a institucije za pritisak su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. Oni to rade najintenzivnije. Isto radi i Evropska banka za obnovu i razvoj, ali i sama Evropska unija. Što je Srbija bliža evrointegracijama, biće dalja od svojih prirodnih resursa.
ZAKLJUČAK
Pitanje kvaliteta pijaće vode u svetu, a posebno u Srbiji izuzetno je složeno. Jedini valjani put rešavanja tog problema jeste u izgradnji fabrika pijaće vode, s jedne strane, a s druge u izgradnji sistema za prečistavanje otpadnih voda, eliminaciju hemijskih zagađivača, radioaktivnosti, kao i opštim podizanjem eko svesti u očuvanju sve više ugrožene prirode i ravnoteže u njoj. Svemu tome najveći naprijatelj je upravo čovek koji u ovom poslu treba da suzbije svoja dva najveća poroka - trku za profitom i gordost i bahatost stečene ostvarivanjem tog profita.
Kvalitet pijaće vode, odnosno kvalitet života ljudi zavisi isključivo od ljudi samih i zato ta bitka ne može biti neizvesnija, teža i strašnija.
Slavko Živanov
